Stranačka ili državna kampanja u inostranstvu

Pri­li­kom po­se­ta stra­nim zva­nič­ni­ci­ma i stra­noj par­tij­skoj „rod­bi­ni”, do­ma­ći opo­zi­ci­o­na­ri ma­lo mo­gu, ka­ko mi­sle upu­će­ni, da ura­de za dr­ža­vu. Ne sa­mo zbog to­ga što u Sr­bi­ji ne po­sto­ji ni mi­ni­mum utvr­đe­ne za­jed­nič­ke dr­žav­ne po­li­ti­ke, ko­ju bi on­da oni ta­mo za­stu­pa­li, već i zbog to­ga što ih ta­mo, pre­ma uobi­ča­je­noj prak­si, pri­ma­ju lič­no­sti ni­žeg ran­ga na dr­žav­noj le­stvi­ci ko­je ne­ma­ju od­lu­ču­ju­ću ulo­gu u do­no­še­nju od­lu­ka.

Sto­ga, ve­ći­na na­ših sa­go­vor­ni­ka oce­nju­je da ova­kve po­se­te stra­nim po­li­ti­ča­ri­ma, ko­je su ve­o­ma uče­sta­le u po­sled­njih de­se­tak da­na, pre­te­žno slu­že za unu­tar­po­li­tič­ke svr­he.

Pod­se­ti­mo, tik uoči sa­stan­ka Evrop­skog sa­ve­ta na ko­jem je bi­lo re­či o srp­skoj kan­di­da­tu­ri, Če­do­mir Jo­va­no­vić, pred­sed­nik Li­be­ral­no-de­mo­krat­ske par­ti­je, raz­go­va­rao je u Ber­li­nu s Ver­ne­rom Ho­je­rom, dr­žav­nim se­kre­ta­rom Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va Ne­mač­ke. S dru­ge stra­ne, pred­sed­nik Srp­ske na­pred­ne stran­ke To­mi­slav Ni­ko­lić bio je u Pa­ri­zu, a nje­gov za­me­nik Alek­san­dar Vu­čić u SAD. Ni­ko­lić se, u to­ku dvo­dnev­ne po­se­te glav­nom gra­du Fran­cu­ske, po­čet­kom mi­nu­le sed­mi­ce, sa­stao sa sa­vet­ni­kom mi­ni­stra spolj­nih po­slo­va za Bal­kan Alek­si­som Di­ter­tre­om, kao i čla­nom Od­bo­ra za spolj­ne po­slo­ve fran­cu­skog par­la­men­ta An­ri­jem Pla­njo­lom.

Vu­čić se, ka­ko je sa­op­šte­no iz te stran­ke, u Va­šing­to­nu, su­sreo, iz­me­đu osta­lih, i sa Dže­ni­fer Braš, di­rek­tor­kom za Ju­žnu i Cen­tral­nu Evro­pu ame­rič­kog Stejt de­part­men­ta.

„Li­de­ri stra­na­ka iz opo­zi­ci­je ma­lo mo­gu da ura­de za dr­ža­vu”, tvr­di Og­njen Pri­bi­će­vić, biv­ši am­ba­sa­dor Sr­bi­je u Ne­mač­koj. On na­gla­ša­va da ve­li­ke ze­mlje, kao što je, re­ci­mo, Ne­mač­ka, svo­je spolj­ne po­li­ti­ke pra­ve na ja­ko du­gi rok, stra­te­ški i da se one pri to­me do­go­va­ra­ju s ključ­nim sa­ve­zni­ci­ma unu­tar NA­TO-a i EU. „I ma­le su, go­to­vo ni­ka­kve šan­se da vlast u ma­lim ze­mlja­ma, kao što je Sr­bi­ja, uti­ču na pro­me­nu te po­li­ti­ke. A o opo­zi­ci­ji da ne pri­ča­mo”, is­ti­če on.

Raz­go­vo­re čel­ni­ka opo­zi­ci­je sa stran­ci­ma, Ni­ko­la Jo­va­no­vić, ured­nik ča­so­pi­sa „Iza­zo­vi evrop­skih in­te­gra­ci­ja”, pre sve­ga vi­di kao deo pred­iz­bor­nog mar­ke­tin­ga ovih stra­na­ka. „Ti sa­stan­ci umno­go­me slu­že da se ak­tu­el­na dr­žav­na po­li­ti­ka i di­plo­ma­ti­ja na ne­ki na­čin oma­lo­va­ži i pri­ba­ve po­li­tič­ki po­e­ni”, ka­že on.

Na­vo­de­ći da „SNS po­ku­ša­va da se le­gi­ti­mi­še kao ozbilj­na, od­go­vor­na stran­ka ko­ja kao i sve nor­mal­ne stran­ke ima me­đu­na­rod­ne kon­tak­te i ne­gde pri­pre­ma me­đu­na­rod­nu po­zi­ci­ju za svo­ju po­li­ti­ku”, od do­da­je da je efe­kat ta­kvih ak­ci­ja, me­đu­tim, vr­lo ogra­ni­čen.

A, što se ti­če LDP-a, ra­di se, ka­ko ka­že, o pred­iz­bor­noj kam­pa­nji. „Oni su ma­la stran­ka či­ji je uti­caj na spolj­nu po­li­ti­ku dru­gih dr­ža­va ja­ko ma­li. I sa­ma či­nje­ni­ca da pred­sed­nik te stran­ke od­la­zi kod dr­žav­nog se­kre­ta­ra pred Evrop­ski sa­vet, na ko­jem taj dr­žav­ni se­kre­tar i mi­ni­star­stvo ne­ma­ju vi­še ni­ka­kvu in­ge­ren­ci­ju, po­ka­zu­je da je ipak cilj da se na­pra­ve ne­ki po­li­tič­ki po­e­ni, a ne da se za­i­sta ne­ka stvar po­gu­ra”, ka­že Jo­va­no­vić.

S dru­ge stra­ne, on ob­ja­šnja­va i da sve ve­će stran­ke u Sr­bi­ji ima­ju i svo­je „in­ter­na­ci­o­nal­ne se­kre­ta­re i us­po­sta­vlja­ju kon­tak­te i s po­li­tič­kim esta­bli­šmen­tom i s po­li­tič­kim stran­ka­ma u ne­kim part­ner­skim dr­ža­va­ma”, te da se slo­bod­no mo­že re­ći da su po­li­tič­ke stran­ke da­nas i ak­te­ri u spolj­noj po­li­ti­ci.

Vla­di­mir Vu­le­tić, s Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, upo­zo­ra­va: „Dr­ža­vi mo­gu da do­pri­ne­su uko­li­ko po­sto­ji mi­ni­mal­na za­jed­nič­ka dr­žav­na plat­for­ma, od ko­je ni­jed­na od stra­na­ka ne­će od­stu­pa­ti. Uko­li­ko ta­ko ne­što ne po­sto­ji, stran­ke mo­gu u pre­go­vo­ri­ma s dru­gim dr­ža­va­ma, ko­je ina­če ima­ju svo­je du­go­roč­ne dr­žav­ne in­te­re­se, i da šte­te do­ma­ćim dr­žav­nim in­te­re­si­ma”. On do­da­je i da ne vi­di da u Sr­bi­ji ima mi­ni­mu­ma na­ci­o­nal­nog, dr­žav­nog kon­sen­zu­sa, bu­du­ći da je „mno­go raz­li­či­tih po­gle­da na ne­ke ele­men­tar­ne stva­ri oko to­ga šta mi ho­će­mo”.

Po­put Pri­bi­će­vi­ća, i Vu­le­tić pod­se­ća da u ve­li­kim dr­ža­va­ma po­sto­ji ne­što što je za­cr­ta­na dr­žav­na po­li­ti­ka. U spolj­noj po­li­ti­ci SAD ne­će, ka­ko ka­že, da se, re­ci­mo, pro­me­ni od­nos pre­ma Sr­bi­ji kad re­pu­bli­kan­ci na vla­sti za­me­ne de­mo­kra­te.

Kad je reč o stra­nač­kim pred­iz­bor­nim ko­ra­ci­ma, ovaj so­ci­o­log pri­me­ću­je „kao da su, po­sle od­la­ga­nja kan­di­da­tu­re, mno­ge stran­ke je­dva do­če­ka­le upra­vo ta­kav is­hod, bez ob­zi­ra na to da li se pro­ti­ve ili za­go­va­ra­ju evrop­ske in­te­gra­ci­je”.

Nje­gov uti­sak je da je ta si­tu­a­ci­ja po­ka­za­la da je ide­ja o op­štem do­bru „go­to­vo u pot­pu­no­sti iš­či­le­la iz srp­skog po­li­tič­kog ži­vo­ta”. A, šta su čel­ni­ci ne­kih opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka tač­no ra­di­li po ino­stran­stvu, ka­že, ne mo­že da se zna.

Nor­mal­no je, ka­žu nam upu­će­ni u di­plo­mat­sku prak­su, da se srp­ski opo­zi­ci­o­ni li­de­ri u ino­stran­stvu ja­ve srp­skoj am­ba­sa­di u ze­mlji ko­ju po­se­ću­ju. „Uobi­ča­je­no je da ih am­ba­sa­da ser­vi­si­ra”, na­vo­di ovaj naš iz­vor i ob­ja­šnja­va da im ona, re­ci­mo, po­ma­že u pre­vo­zu za te sa­stan­ke.

Di­plo­mat­ska prak­sa je i da ne pri­ma­ju mi­ni­stri li­de­re opo­zi­ci­je, već da „sa­vet­nik ide kod sa­vet­ni­ka”. Od­no­sno, za sve dr­ža­ve, ne sa­mo za Sr­bi­ju, va­ži – „ni­ži ni­vo za opo­zi­ci­ju”.