Čekamo da čekamo

Redovi, gužve, izgubljeni sati, histerija… naš narod izgleda ne može da zaobiđe čekanja. Čekamo u poštama i bankama, čekamo kod lekara i kad mesec dana unapred zakažemo tačno vreme pregleda, čekamo ulazak u Evropu, čekamo niže kamate za dinarske kredite i kraj krize, čekamo izbore, autobuse i pasoše, Novu godinu i nova iskušenja, a sada čekamo satima u redu za dobijanje novih kartica da bismo od januara mogli da koristimo beogradski javni prevoz. Beograđani kažu da su degradirani kao „prinuđeni korisnici javnog prevoza”. Ali zašto smo čekali poslednji momenat da čekamo te već omražene „bus plus” karte koje još i nisu zaživele?

Prva takva karta izdata je još 29. avgusta i mogla je da se uzme na tridesetak mesta u gradu. Prvog dana, doduše, najrevnosniji su čekali u direkciji GSP-a, ali na ostalim prodajnim mestima taj posao se završavao za pet minuta i nije bilo, takoreći, nikoga. Dnevno se, sve do početka ovog meseca, izdavalo tek oko hiljadu i po karata, a sada ih pokupi više od šest hiljada sugrađana u toku dana.

Tri, četiri sata stoje u redu, a bilo je i povređenih. Žureći da zauzmu mesto, minulog petka, sat vremena pre otvaranja, ispred jednog od deset novih šaltera, u palati „Beograđanka”, postavljenih upravo na inicijativu grada da se smanje gužve i olakša građanima, palo ih je petoro na pokretnim stepenicama. Odvezla ih je Hitna pomoć. Povrede nisu bezazlene, ni njihove godine 80, 85… Nedopustivo! Zar sve treba da se završi incidentom, kojeg ne bi bilo samo da smo bili malo ažurniji?

Beograđani koji su prešli 65. ne moraju da žure, važiće im stare povlastice i u januaru. I ostali će stići da nabave personalizovane kontaktne karte. Svi oni koji do sada nisu imali mesečnu povlasticu jer ne koriste prevoz svakodnevno, takođe, ne treba da prave gužvu. Niko ih ne tera, kako se pogrešno tumači, da vade karte. Nabavljaće ih na kiosku.

U ovom momentu neprilično izgleda nekoliko stotina građana u redu, ali kada je izdavanje karata počelo pre četiri meseca mnogi su komentarisali: „Ma, ima vremena”.

Neke navike ili prilike kao da ne mogu da se promene. Čekali smo vize, nove lične karte, mleko, šećer, ulje, cigarete, uzbunu….

A pre tri dana stajasmo desetak sati u redu ispred „Tempa” koji je otvaran na Obrenovačkom putu. Više od četiri hiljade duša. Stampedo, laktanje, otimanje, kao sedamdesetih godina na otvaranju Novogodišnjeg vašara, a sve zbog televizora po ceni od 15.000 dinara. Nisu stigli prodavci ni da ih donesu do rafova, razgrabljeni su.

A malo ko se minulih meseci osvrnuo na „Bus plus” šalter kada su kupovali u „Tempu”. U dane vikenda ispred kasa u hipermarketima čekalo se sat vremena. U jednom od „keš end keri” marketa potrošači su šest sati stajali da bi nabavili jeftiniju ribu za slavsku trpezu.