Blokada sa Kipra

Turska je kandidat za članstvo u Evropskoj uniji od Helsinškog samita 1999, a pregovore o pristupanju započela je kad i Hrvatska, 2005. U prvih šest meseci prošle godine, tokom austrijskog predsedavanja, Turska je uspela da okonča samo jedno od ukupno 35 poglavlja o kojima se pregovara i do kraja godine više nijedno zbog prepreka koje postavljaju kiparski Grci.

Lideri EU su nedavno usvojili preporuku Evropske komisije da suspenduju osam poglavlja turskih pregovora o pristupanju zbog primedbi kiparskih Grka. Uznemiren i razočaran, turski narod veruje da im kiparski Grci preko EU nameću svoju volju i da se, nažalost, dogodilo ono što je Turska uporno pokušavala da izbegne još od pomenutog Helsinškog samita: odnosi između Turske i Evropske unije zavise od pitanja Kipra. Administracija kiparskih Grka je primetno obradovana ovakvim ishodom i nesumnjivo će nastaviti da stvara prepreke na putu Turske ka Evropskoj uniji.

Da li je Unija legalno i pravo mesto za raspravljanje i rešavanje kiparskog pitanja? Nipošto! Od 1963. naovamo pitanje Kipra je bilo u rukama Ujedinjenih nacija, a otkako je grčki Kipar postao njen član, Unija pogotovo ne treba da se meša u to jer je sada jedna od strana u sporu njena članica, a druga ne.

Napravljena je ogromna greška što je 2004. godine podeljena zemlja primljena u EU. U privatnim razgovorima sa turskim zvaničnicima većina članica EU priznaje da je to bila pogrešna odluka. Neke od njih, svesne opasnosti od uvoza kiparskog problema u EU, pokušale su da odlože članstvo grčkog Kipra, ali bez uspeha, jer je Atina zapretila da će staviti veto na prijem svih novih članica ukoliko se ne odobri članstvo Nikozije.

Kako to da neke zemlje Unije ne vide da predsednik grčkog Kipra Papadopulos, nakon što je odbacio mirovni plan UN, manipuliše članicama EU s ciljem da natera Tursku da prizna Kipar. On danas traži od Turske da pusti brodove kiparskih Grka u svoje luke, sutra će tražiti da pošalje ambasadora kiparskih Grka u Ankaru, a istovremeno ignoriše činjenicu da Turska neće normalizovati svoje odnose s Nikozijom pre konačnog rešenja kiparskog problema.

Kako to da neke članice Unije podržavaju argumente kiparskih Grka za izolaciju turskog dela ostrva, iako je u maju 2004. generalni sekretar UN Kofi Anan pozvao međunarodnu zajednicu "na saradnju, i bilateralnu i u međunarodnim telima, kako bi se ukinula nepotrebna ograničenja i barijere koje rezultiraju izolacijom kiparskih Turaka". Prošlo je više od tri godine od ovog poziva gospodina Anana, a sa aerodroma na severnom Kipru još uvek se ne može odleteti nigde sem u Tursku.

Zemlje EU treba da budu svesne da je 2006. godine u Turskoj podrška Evropskoj uniji opala ispod 50 posto. To se nije desilo u 43 godine dugoj istoriji tursko–evropskih odnosa. Ne bi turskom narodu bilo krivo da je proces integracije u Uniju posustao zbog lošeg učinka turske vlade na polju reformi, ali da stvari sa Briselom stoje loše zbog pritiska kiparsko–grčke administracije, to apsolutno nije fer i deluje kao provokacija sa kontraefektom.

Znamo da ima zemalja, poput Francuske, Holandije, Austrije i Nemačke, kojima zbog unutrašnjeg pritiska javnosti odgovara da pregovori o pristupanju Turske budu u blokadi ili na ledu, pa im dobro dođu prepreke koje postavljaju kiparski Grci. Francuski ministar unutrašnjih poslova g. Nikola Sarkozi, inače ozbiljan kandidat na predsedničkim izborima u Francuskoj, nije krio zadovoljstvo prošlonedeljnom delimičnom suspenzijom pregovora o pristupanju Turske. Siguran sam da je predsednik kiparskih Grka Papadopulos omiljeni evropski političar gospodina Sarkozija, ali on bi mogao da promeni mišljenje ako pročita knjigu "Demokratska pljačka Srbije" Dragana Vlahovića, o srpskim parama koje su nestale na južnom Kipru.

Podela Kipra stvara ogromne probleme u odnosima između Evropske unije i Turske. Postalo je neophodno za obe strane da kiparski teret skinu sa pleća tursko–evropskih pregovora o integraciji. Unija ne bi smela dalje da odbija Tursku time što će slediti Papadopulosovu politiku izolacije kiparskih Turaka i njegove napore da svali krivicu na Tursku. Unija je dužna da podrži kiparske Turke s obzirom na to da oni ne traže da budu priznati već da se ostrvo ponovo ujedini.

Krajnje je vreme da Evropska unija da podršku obnavljanju pregovora o Kipru pod okriljem UN i na osnovu Ananovog plana, i to što pre. Takođe je imperativ podsetiti gospodina Papadopulosa da su kiparski Turci njegov partner u rešavanju kiparskog problema a ne Turska koja, kao pravni "garant", ostaje spremna da pomogne obema stranama na putu ka sveobuhvatnom rešenju.