Država najveštiji krupije

Za kocku važi isključivo jedno pravilo – da kuća uvek dobija. Bez obzira na to da li je kockar u atletskoj majici pored bokserskog ringa ili naslonjen na zelenu čoju ispušta kolutove mirišljavog dima. A da ova "đavolja rabota" nije tako unosna ne bi prvu lutriju u Srbiji još 1830. godine uveo knjaz Miloš Obrenović.

I dok se jedni kockaju iz razonode, a drugi iz potrebe da pronađu "slamku spasa", države širom sveta, po pravilu, upravo parama ostrašćenih kockara pune svoje kase.

Srpska država od igara na sreću prihoduje od pre četiri godine, kada je donet Zakon o igrama na sreću.

Za primer uspešne primene zakona Darko Nikolić, savetnik u Državnoj lutriji Srbije, navodi 2005. i 2006. godinu, kada je po osnovu zarada od priređivanja igara na sreću prihodovano više od 110 miliona evra, odnosno 8,6 milijardi dinara. Od početka ove godine pa do kraja marta prihod po ovom osnovu viši je od 1,1 milijarde dinara. Istovremeno je tokom cele 2004. godine, dok se zakon još nije primenjivao, prihodovano tek nešto oko 780 miliona dinara.

– Uporedno, danas su prihodi za oko 5,5 puta veći nego pre primene zakona – ističe Nikolić, dodajući da bitan efekat na njih ima i formiranje Državne lutrije Srbije, koja je u protekle dve godine prihodovala oko 4,07 milijardi dinara, što znači da u zaradi učestvuje sa gotovo polovinom novca.

U poslednje dve godine od posebnih igara na sreću – automata, kladionica, kazina – zarađeno je 4,9 milijardi dinara. Najviše od kladionica – 1,79 milijardi, od naknada za dozvole kazinima "Grand" i "Hit" – 1,76 milijardi, automata – 1,26 milijardi i oko 138,8 miliona dinara od nagradnih konkursa u robi u uslugama koje organizuju sami prodavci da bi stimulisali prodaju nekih svojih artikala – ističe Nikolić.

Osim popriličnog punjenja budžeta, Zakon o igrama na sreću je uveo red i na tržište kocke. Javna je tajna da je biznis s kockom u Srbiji godinama bio i način da se preko kladionica "operu pare". Tim pre što prilikom uplate gotovine nije bilo potrebe za dokazivanjem porekla.

Upravo je to bio razlog da se devedesetih godina u Srbiji otvori na stotine kockarnica i kladionica za koje su se dozvole dobijale legalno. Za pokretanje ovog unosnog biznisa dovoljno je bilo imati omanji prostor, hiljadu evra, dva-tri kompjutera, televizor i satelitsku antenu. Danas je, međutim, situacija pod kontrolom Uprave za igre na sreću i zakonodavca, koji je tačno propisao koliko njih, kako i na koji način može da radi ovaj posao.

– U Srbiji trenutno radi 78 priređivača igara na automatima koji imaju oko 15.000 aparata, 34 priređivača kladionica s više od 1.730 uplatnih mesta i dve firme koje su dobile dozvolu za otvaranje kazina – "Grand kazino" i "Hit internacional", od čijih se poslova tek očekuje velika zarada. Vlasnici objekata na kojima sada stoje natpisi "kazino" moraće da ih uklone, jer time ne dovode u zabludu samo građane već i one koji su za to pravo pozamašno platili. Kao što je slučaj sa "Grand kazinom" koji je pobedio na tenderu ponudivši 18 miliona evra za dobijanje dozvola koje će mu omogućiti priređivanje posebnih igara, a što je čak 36 puta više od minimalnog iznosa – objašnjava Nikolić.

Procene su da će se još toliko novca, pošto "kazino" za koji mesec počne da radi, prihodovati u budžet.

Zakonodavac je tačno propisao i kako će se deo sredstava od igara na sreću trošiti.

– Oko 40 odsto sredstava koja se prihoduju u budžet koristi se za finansiranje Crvenog krsta Srbije, udruženja građana, unapređenje položaja osoba s invaliditetom, ustanove socijalne zaštite, socijalno-humanitarne organizacije, lokalne samouprave – kaže Nikolić. I dodaje: – Priređivači igara na sreću oporezuju se i paušalno pa tako mesečno samo po osnovu naknada za uplatna mesta (jedna firma mora da ima najmanje 30 uplatnih mesta) država prihoduje oko 18.000 evra. Ako se tome doda da ima 15.000 poker-aparata i da je naknada po jednom 25 evra, mesečno se po ovom osnovu zaradi još oko 375.000 evra.

Država, napominje Nikolić, ima monopol nad klasičnim igrama na sreću kao što je loto, što je inače praksa u svetu. Sve ostale igre na sreću su na slobodnom tržištu, s tim što priređivači baš kao i državna lutrija imaju obavezu prema državi.

Kladioničari su u obavezi da uplaćuju pet odsto ukupnog prometa, bez obzira na to koliko igračima isplaćuju, s tim što uplata po uplatnom mestu ne može biti manja od 600 evra mesečno. Ako se to pomnoži sa 1.600 kladionica, samo se po tom osnovu u budžet slije više od milion evra.

Kod klasičnih igara na sreću nagradni fond je polovina uplaćenog novca. U budžet se uplaćuje 30 odsto, a 20 procenata je namenjeno organizaciji igara i drugim troškovima.

Naš sagovornik podseća da prema važećem zakonu u Srbiji može da bude otvoreno najviše 10 kazina, što praktično znači da će svaki veći grad imati svoj kazino. Uslov za otvaranje je osnivački kapital od milion evra, kao i namenski depozit u banci od najmanje 300.000 evra. Od korisnika kazina očekuje se da dnevno u blagajni ima riziko depozit od oko 50.000 evra. Dozvole se dobijaju na tenderu i staju najmanje 500.000 evra.

Uprava za igre na sreću formirana je kao poseban državni organ koji od 2005. godine obavlja poslove državne uprave. Na terenu, u kontroli rada "kuća sreće" biće i stalna inspekcija.

Iako je zakon u ovom delu vrlo strog, pretpostavlja se da, u tragovima, i dalje ima onih koji se nelegalno bave priređivanjem igara na sreću. Upravo će oni biti predmet kontrole ovlašćenih iz Uprave za igre na sreću.

--------------------------------------------------------------------------

Pomama za klađenjem u Srbiji

Skoro da nema ni najmanjeg mesta u Srbiji bez nekoliko sportskih kladionica. Kao i u većini evropskih zemalja, u poslednjoj deceniji i kod nas je zavladala pomama za klađenjem, najčešće na ishode fudbalskih utakmica. Čest je prizor dugim redovima u kladionicama, u kojima kladioci strpljivo čekaju da uplate tiket, nadajući se da će im se ulog višestruko isplatiti.

Najveći broj igrača opredeljuje se da za skromne novčane iznose, uglavnom od nekoliko stotina dinara, ostvare dobitak meren sa nekoliko prosečnih plata. Međutim, postoje i profesionalci, koji neretko ulažu i sume od koju hiljadu evra, ali manje rizikuju, što znači da igraju manji broj i samo jednu utakmicu, čime naravno imaju veću verovatnoću da dođu do dobitka. Tokom vikenda kladionice su širom Srbije uvek dobro popunjene, jer je u njima više ljubitelja fudbala nego na našim najčešće praznim stadionima.

Kolika je moć i uticaj sportskih kladionica u Evropi najbolje se vidi na primeru privatne Sportske kladionice "Bet and wind", registrovane u Austriji, a specijalizovane za klađenje na bukvalno sve i svašta putem Interneta. Ta kompanija je glavni sponzor šestrostrukog prvaka Evrope Milana, uz procenu da je u čuveni italijanski klub samo za ovu sezonu investirala oko 50 miliona evra "svežeg novca", a vodeći sponzor je i cele portugalske fudbalske lige. Milanezi su nedavno morali da plate kaznu od 100.000 evra, zato što su na dresovima nosili natpis kladionice na meču u Minhenu, jer je u Bavarskoj dozvoljeno samo reklamiranje igara na sreću čiji je organizator država.

Veliki obrt novca u kladionicama u znatnoj meri utiče i na sve učestalije sumnje u regularnost utakmica, pa se sve češće mečevi završavaju senzacionalnim ishodima, što dovodi do spekulacija da je nekome u interesu da zarad ostvarenja velike novčane dobiti utiče na krajnji ishod fudbalskih susreta širom Evrope. U pojedinim zemljama su pokrenute i istrage, a bilo je i drastičnih kažnjavanja za klubove koji su učestvovali u nelegalnim aktivnostima povezanim sa klađenjem. Iako su kladionice postale nezaobilazni deo najpopularnijeg sporta na svetu, sve više se govori o njihovom negativnom uticaju, pogotovo na regularnost fudbalskog takmičenja, ali je isto tako očigledno da su izuzetno primamljive za milione igrača, a otuda i njihova široka rasprostranjenost širom sveta, pa tako i u Srbiji.
L. Delić

----------------------------------------

Milijarde preko Interneta

Procenjuje se da za internet igre na sreću, odnosno internet-kockanje, samo Amerikanci godišnje potroše između osam i deset milijardi dolara. Tačni podaci o obrtu elektronskog kockanja ili "e-gemblinga", kako u Americi, tako i u ostatku sveta, ne postoje jer je većina kompanija koje upravljaju sajtovima elektronskim ruletom, pokerom i drugim hazardnim igrama registrovana van granica razvijenih zemalja u kojima se zakonom ta pojava strogo kažnjava. Kockarski sajtovi su zato po principu ofšor kompanija najčešće "hostovani" (udomljeni) na egzotičnim Karipskim ostrvima, poput Holandskih Antila na primer.

U Sjedinjenim Državama je početkom ove godine pokrenuta oštra kampanja protiv elektronskog kockanja. Zakonom je čak predviđena zabrana polaganja uloga na račune za koje se pretpostavlja da su povezani sa kockarskim sajtovima. Ubrzo se, međutim, ispostavilo da takvo ograničenje ne bi dalo trajne rezultate jer organizatori elektronskog kockanja mogu svakodnevno da menjaju račune. U toj igri oni bi uvek išli korak ispred zakona.

U Velikoj Britaniji su zato napravili kompromis i čak ublažili svoj stav prema "e-gemblingu": da bi se destimulisali internet-kockari i zadržao deo novca koji se odliva van granica te zemlje – uveden je visok porez na kockarske uloge.

Kako dejstvuje sistem internet-kockanja? Onima koji na takav način žele da oprobaju sopstvenu sreću za početak su potrebne kreditna kartica i adresa nekog od brojnih sajtova, do kojih se lako dolazi jer se većina reklamira na sajtovima koji nude atraktivan sadržaj za odrasle, najčešće pornografiju, i besplatne muzičke i filmske fajlove.

Stupanjem u kontakt sa kockarskim sajtom igrači besplatno preuzimaju program koji će im omogućiti da učestvuju u igrama. Jedino što im posle toga preostaje jeste polaganje uloga. Sve drugo je u domenu verovatnoće, odnosno – sreće.

Vrlo jednostavno, čini se na prvi pogled. Međutim, u toj "jednostavnosti na prvi pogled" skrivena je i najveća opasnost od elektronskog kockanja. Naime, prema medicinskim istraživanjima fenomena internet-kockanja, sajtovi koji se bave ovim biznisom ne prave razliku između odraslih lica i maloletnika koji neovlašćeno koriste kreditne kartice svojih roditelja. (Maloletnici, ali i stariji – zbog dugova, pokušali su više puta da probleme reše nasiljem i krađama... čak su i  "ruku podizali na sebe".)

I na kraju, statistika kaže da se između 60 i 90 procenata odraslih lica najmanje jednom tokom života oproba u kockanju. Od toga njih oko 5,1 odsto kasnije će podleći zavisnosti od igara na sreću. Ovaj broj će sa internet-kockanjem biti sve veći i veći. A to znači i više finansijskih, zdravstvenih i socijalnih problema.
M.Lakić