Gojaznost – pusti san naših gena

Kad god dođu slave i uz njih novogodišnji, božićni i drugi praznici, štampa, radio i TV po pravilu nas bombarduju podacima o svekolikim opasnostima koje nas vrebaju iz tanjira. I osnovci znaju kako nastaju ateroskleroza, infarkt i moždani udar. To što znaju osnovci, znaju i odrasli, ali svoje navike ne menjaju.

Jasna slika o posledicama preteranog uživanja u čarima hrane tokom „slavskog tromesečja” vidi se po porastu broja pregledanih ili hospitalizovanih primljenih bolesnika zbog simptoma poremećaja protoka krvi kroz srce i mozak. O tome najbolje govore statistike Urgentnog centra u Beogradu.

Nekad je teško razumeti zbog čega se ne možemo zaustaviti u jelu, a o alkoholu i da ne govorim. Među neuobročenima ima dobro informisanih intelektualaca, pa čak i onih koji o zdravom životu savetuju druge. Ovakvo nešto sociolozi nazivaju „kognitivnom disonancom” jer se znanje i razumevanje stvari ne poklapaju s očekivanim postupcima. Očigledno je da bi se između hrane i njenih potrošača morao naći neko ko u rukama ima instrumente za navigaciju kroz lavirinte problema ishrane.

Sećam se vremena, bilo je to pre 12 godina, kad su Holanđani prvi objavili svoje istraživačke podatke o dinamici porastakoncentracije „lošeg” i padakoncentracije „dobrog” holesterola,pre svega,zbog tzv. transmasti koje održavaju ukus i produžavaju trajnost hrani. (Transmasti pripadaju grupi nezasićenih masnih kiselina.)O biohemičarima i retkim kliničarima koji su još pre 60 godina tvrdili nešto slično, govorilo se kao o cepidlakama kojetroše državne pare, i povrh svega plaše javnost. Međutim, posle publikovanja holandskog istraživanja,većina država u svetu oporezovala je transmasti i tako dobrim delom zaštitila „koronarke” svog stanovništva.

Industrija je od proizvodnje hrane napravila nauku. Kad je jeftina, „brza” (nadohvat ruke) i primamljivog izgleda, hrana privlači pažnju, a onda svojim „doteranim”, slatko-slanim ukusom, „sitošću” i mirisom, osvaja sva čula. Od takve kombinacije počinje gojaznost, što je ono o čemu sanjaju naši geni. Oni nam govore: „Jedi koliko možeš, ko zna kada ćešponovo doći do gazele”. Srećom, danas hranu ne tražimo u savani. U supermarketima je ima u izobilju. Eto jednog od razloga zbog kojeg bi, nadajmo se da neće, u dogledno vreme tri četvrtine stanovništva sa obe strane Atlantika moglo bitina pragu gojaznosti, ako ne iviše od toga.

Danci su pre dva meseca odlučili da izbegnu tako nešto. Slabosti sopstvene populacije prema dobroj i jakoj hrani osujetile su ih u povećanju očekivane dužine života stanovništva, pa je tamošnji parlament doneo odluku o porezu na mast u hrani, što je izazvalo veliko komešanje u zemlji, a naročito uoči božićnih praznika. Na putevima prema ostatku Evrope u kojoj je hrana odjedanput postala jeftinija nastao je haos.

Porez pogađa hranu u kojoj ima više od 2,5 odsto zasićenih masti, što je kategorija koja obuhvata margarin, gotove salate, jestiva ulja, skoro sve mesne i mlečne produkte, osim mleka; lobi mlečne industrije bio je suviše jak.

Kako je moguće da ovakav zakon donese zemlja u kojoj su zdravstvena statistika i socijalna podrška stanovništvu daleko i od najsmelijih zamisli većine zemalja u svetu? Dužina očekivanog života u Danskoj iznosi 79 godina, što je samo dve godina manje nego u Japanu i na Islandu. Na samom su vrhu. Danci imaju besplatne ili jeftine sisteme čuvanja dece, obrazovanja i zdravstvene zaštite. U škole i na posao idu biciklima bez ikakvog roptanja. O razmerama privrženosti biciklima i skromnom načinu života govori i 63 odsto danskih poslanika koji do svog Folketinga (parlamenta) odlaze biciklima.

Nordijski lekari ne zatvaraju oči pred činjenicom da je slatka hrana opasnija nego što misle laici. Slatkiši su u Danskoj već 90 godina ozbiljno oporezovani. I to je razlog relativno malog broja gojaznih u Danskoj: 13,4 odsto, za razliku od 15 odsto u Evropi. Cilj im je osam odsto. Većina evropskih zemalja, pa i naša, pripremaju se za sličan potez, ali svi čekaju rezultat danskog eksperimenta. Mađari su već oporezovali slatkiše, grickalice i pića s kofeinom.

Problem zdravlja na nacionalnom nivou ni u jednoj populacija ne može se rešiti pojedinačno. To je stvar cele države. U svakoj epidemiji, pa i kad je gojaznost u pitanju, uspehe na individualnom nivou postižu samo heroji, a njih je ipak malo.