Nad humkom Žanke Stokić

Nisam mogao da se pohvalim da sam mnogo znao o našoj najvećoj glumici Žanki Stokić, sem ono što i većina ljudi – da je bila naša najbolja "gospođa ministarka" i da su je posle Drugog svetskog rata vlasti osudile na osam godina gubitka građanskih prava. Dođe, međutim, ovo vreme sudskih rehabilitacija ljudi nepravedno osuđenih. Poče da me golica misao: ko će u ime Živane Stokić poznatije po svom umetničkom imenu Žanka, podneti sudu zahtev za rehabilitaciju. Neki mi kažu da za to nema potrebe, da je ona tri dana pred smrt oslobođena optužbe, a izgleda da nije tako. Njoj je jednostavno smanjena kazna na dve godine koliko je otprilike i odležala u zatvoru u Đušinoj ulici. Posle toga, sve vreme je provela u kućnom pritvoru.

Budući da sam, u međuvremenu, šu-šu ovde, bu-bu onde, dosta stvari saznao o njoj, nije bilo druge nego da odem tamo gde Žanka počiva – na Topčidersko groblje. U utorak, drugog januara, pljuštala je kiša. Ulice opustele, narod se odmarao od novogodišnjeg slavlja. Mene je mučila još jedna misao: koji je to vetar i otkuda naneo tu sporu u selu Rabrovu ili u Velikom Gradištu, svejedno, da iz nje iznikne tako gorostasno drvo koje već decenijama natkriva pozorišni život u Srbiji.

Čuvar groblja nije znao gde je grob velike glumice. Uputio me na obližnju crkvu u kojoj su mi, zaista, odmah pomogli. Dobri prota Dejan Dejanović mi je pokazao humku Žanke Stokić. Kaže, gotovo niko ne dolazi da poseti njen grob. Crkva svake godine u julu daje paratos Isidori Sekulić i Žanki Stokić. Pre neku godinu, doduše, glumica Olivera Marković je divno govorila o njoj, dodaje prota.

Skromni spomenik Žanki Stokić podigla je njena "blagorodna Magda", kako piše na mermeru, kojoj je glumica ostavila sve što je imala. Ona je i dala da se napiše da je Žanka rođena 24. januara 1887. godine u Rabrovu. Valjda je Magda najbolje znala gde joj se gazdarica rodila. Eto, za nekoliko dana navršiće se 120 godina od rođenja slavne "gospođe ministarke", a u julu 60 godina od njene smrti.

Prota me isprati do kapije groblja i vrati se u crkvu. Ali, ja se ubrzo vratih do groba Žanke Stokić. Dok kiša sipi, sam pod kišobranom, nad humkom velike umetnice. Morao sam prvo njoj da sve ispričam to što me tištalo, a ticalo se nje. Zamolio sam je da mi oprosti što ću joj se obraćati prisno, sa veliko Ti, jer sam i ja tri godine, kao što je ona četiri decenije, osvanjivao u Skadarliji.

Rekao sam joj da sam krajem šezdesetih godina, baš u Skadarliji, upoznao Sofku Nikolić, pevačicu kojoj se ona, Žanka, divila. Doveli su je iz Bijeljine domaćini Žozefine Beker koja je bila u poseti Beogradu, jer je ona molila da još jednom vidi ženu čijem pevanjem se oduševljavala između dva svetska rata.

Nisam mogao da joj sakrijem da sam se, dok sam slušao detalje iz njenog detinjstva, osećao kao mlađi brat koji je grizao usne i stajao po strani, ne mogavši ništa da joj pomogne. Bolelo me je to što je majka udala Žanku u 14. godini za starijeg abadžiju. Otac joj je umro kad je imala pet godina. Našla je posao u Zaječaru u putujućem pozorištu Ljubomira Rajevića – Čvrge. Počinje kod njih da pere veš i pegla kostime. Čvrga joj daje šansu i Žanka počinje da statira, da glumi narod u komadima s pevanjem. Već 1902. godine je dobila prvu ulogu u komadu "Bračna noć". Ta njena uloga se nije svidela mužu, koji ju je uhvatio za kosu i tako je vukao i usput tukao kroz ceo Zaječar. Ipak, ona je opet pobegla i vratila se u pozorište. Tada je upoznala Aleksandra Gavrilovića, Pančevca, mladog glumca, koji je igrao uloge ljubavnika i heroja. On je uzeo Žanku u zaštitu i tako je bilo punih šest godina. Kad je Aleksandar otišao sa drugom glumicom, nju je to toliko dotuklo da više nikad nije imala ozbiljniju ljubavnu vezu.

S radošću sam joj pričao kako u pozorištu "Slavija" nju i njen život maestralno igra glumica Ružica Sokić u predstavi "Žanka" Miodraga Ilića. Sokićevu ta predstava toliko iscrpi, da je nekoliko puta intervenisala i Hitna pomoć, a sve zbog toga da bi gledaocima dočarala golgotu kroz koju je ona, Žanka, prošla.

Nisam mogao da sakrijem ni zaprepašćenje da su je u zatvoru u Đušinoj držali u sobi sa gotovo tridesetak žena koje nisu imale ni gde da sednu. Kad je Krcun jednom prilikom posetio zatvor svratio je i u tu sobu. Sve žene su skočile na njega, tražeći da Žanki obezbedi bolje uslove, jer je ona teško bolesna, "šećeraš". Krcun je Žanku osuđivao zato što je igrala za vreme okupacije i nazivao je izdajnikom i pitao da li zna šta čeka takve ljude. Ona je promucala da je bila bolesna i da je zbog lekova morala da glumi. Očekivala je da je streljaju. Ipak, sutradan su je smestili u manju sobu i obezbedili joj lekove. Krcun joj je spasao život, ali nakratko. Jer, i kad je izašla iz zatvora u Đušinoj, sredinom 1945. godine, svi su bežali od nje i svi su prihvatali osudu režima – ona je bila izdajnik. Ostala je i bez penzije. Nije je zaboravio jedino Obrad Simić, dopisnik "Vremena" iz Vašingtona. Mnoge devojke su išle od kafane do kafane i prosile, kako bi skupile neki dinar i udelile ga bolesnoj glumici.

Stojeći nad humkom Žanke Stokić, rekoh i to da sam telefonom razgovarao sa Krcunovom snajom, Mirjanom Penezić. Pitao sam je da li je njen dever u krugu porodice pričao o tom događaju u zatvoru. Mirjana kaže da Krcun nikad nije voleo o takvim stvarima da priča. Ali, to je sigurno bilo tako, jer je to tipično za njega, bez obzira što je znao da bude krut.

Pričao sam Žanki kako me radovalo i to, kada sam čuo da je Bojan Stupica bio uporan i da je od Agitpropa zahtevao da se Žanki dozvoli povratak u pozorište. Kada je dobio saglasnost i Žanku pozvao u Jugoslovensko dramsko pozorište, ona se oduzela od uzbuđenja. Više nije morala sebe da preispituje, da li je zaista izdajnik svoga naroda ili ne. Umrla je posle dva dana u svojoj skromnoj kući u današnjoj Ulici Andre Nikolića, u nesrednoj blizini poznate kafane "Šeher". Njen topli dom je, nedugo zatim, srušen. Živela je za pozorište i umrla od pozorišta, ostalo je zapisano.

Pričao sam Žanki, nad njenom humkom, kako ne mogu pobeći od slike koju sam stvorio slušajući mnoge ljude kako govore o njenoj veličanstvenoj sahrani. Kažu da takvog pogreba, posle sahrane pesnika i slikara Đure Jakšića, u Beogradu nije bilo. Sahranjena je baš onako kako je ostavila u amanet. Do groblja su je prevezli volovskim kolima, kao pravu srpsku ženu, heroinu, dok je narod, i sa jedne i sa druge strane puta, klečeći bacao cveće po njoj. Ostalo je zapamćeno i to da je čelo kolone sa njenim kovčegom stiglo do groblja, a začelje povorke nije metar odmaklo od njenog praga. Povorka se, dakle, otegla tri kilometra. Želela je da joj se nad grobom otpevaju dve pesme: "Oj, Moravo" i "Oj, Srbijo". Prvu su joj želju ispunili, drugu pesmu niko nije smeo da peva, jer je to bila himna Nedićevog režima.

Tako je sahranjena naša najveća glumica, žena široke duše, neodoljivog šarma, žena koja je volela život, pila špricere, koja se kockala i volela muškarce na svoj način. Moglo joj se jer je bila genijalna.