Lekcija iz književnosti

Nije on, taj raščanski momak koga neću imenovati, toliko neobrazovan i glup, ali mi kaže da nije pročitao nijednu moju priču. Iako dobar deo tih priča, čuo je, govori o raščanskim mladićima. Pročitao je samo, kaže, dve knjige: jedan roman o našem poznatom hajduku i priručnik za polaganje vozačkog ispita.

To mi kaže razbaškaren na stolici ispred glavne varoške kafane, dok merka pogledom, od glave do pete, devojke koje prolaze ulicom.

Momak malo, naravno, uprošćava, ali ja dobro razumem njegovu poruku: mali moj, ne zanosi se da literatura nešto znači u ovom svetu, ne zanosi se da je literatura bilo kome nešto posebno potrebna. Može se i bez nje: svet neće propasti.

Nije taj glavni raščanski dasa toliko glup da misli da je ta njegova lekcija iz literature besprekorna i tačna, mada ona za jednog početnika kao što sam ja sasvim stoji. Jer i njemu, a ne samo meni, mnogo ša nije jasno kad je u pitanju literatura.

Eto, u Rašku je pristigla profesorica srpskog jezika i literautre, plavuša zanosnog tela (za mene, najprivlačnije su njene jamice na obraščišćima), ali ona uporno odoleva nasrtajima lokalnih udvarača. To što ne haje mnogo za direktore, političare i druge moćnike, to je našem momku prihvatljivo (on smatra da se žene ne osvajaju golom lovom i partijskom knjižicom), već ne mari mnogo ni za glavne raščanske mladiće, one sa ulilce, grubijane, škrte i na rečima i na osećanjima, proverene razbijače i osvajače ženskih srca. Profesorica je pristigla u Rašku zato što joj se nedavno ubio voljeni pesnik. Posle časova pojavi se na ulici, upravo ovde, kod glavne varoške kafane, svet bulji u nju, muškarci je zivkaju na piće, a ona ih hladno odbija jer ima preča posla: skuplja ulične mačke i pse. Ili prosjake i bogalje odvodi u svoj stan da ih opere, presvuče i nahrani. Dolazak profesorice u provincijsku varošicu tumači se ili kao ispaštanje i pokajanje – i ona snosi krivicu, možda svom pesniku nije dovoljno pokazala da ga neizmerno voli – ili kao znak krajnje vernosti.

Naravno, za varošane je uverljivije ovo prvo, jer da je u pitanju drugo, profesorica bi se zamonašila. Prilog tvrdnji da joj nije mnogo stalo do manastira, ide i to što profesorica mnogo vremena provodi sa jednim pubertetlijom, inače sitnim varoškim lopovčićem i propalicom. Taj dečko, odrastao na ulici (jer je rano ostao bez oca, a majka mu se preudala i ostavila ga sakatoj babi) počeo je da čita knjige i piše pesme. Vršnjacima razbija glave ukoliko neko kaže nešto protiv njegove lepe zaštitnice.

Poezija, ipak, nešto znači. To pokazuje i priča o lepoj profesorici srpskog jezika. Mada i ta priča, da budemo iskreni, meni ne ide u prilog. To zna i momak koji odbija da pročita moje priče. Jer lepa došljakinja poklanja  svu svoju pažnju maloj varoškoj vucibatini, a ne meni, koji znam napamet stihove njenog voljenog pesnika koji se ubio. (I ne samo to: to što se momci ushićuju profesoričnim oblinama smatram čistim prostkalukom; ja sam lud za njenim, poput malina, jamicama na obrazima).

Profesorica se posle godinu dana vratila tamo odakle je i došla, u Beograd, ali ničim nije pokvarila ovu početnu priču. Čak će onaj uličar kome je ulila ljubav za knjigu ubrzo krenuti za njom. Za ovu priču nisu važni detalji dalje biografije profesoričinog štićenika, važno je samo to da te biografije ne bi bilo bez ljubavi prema poeziji koju je dečaku ulila lepa zaštitnica.

Posle mnogo godina momak sa početka priče i ja sedimo u istoj kafani. On, i dalje zavaljen na stolici, kao ostareli paša, osmatra ulicu, na kojoj nikog, osim jedne ofucane mačke, nema.

Da mi pravo kaže, on me nikad nije ni računao za pisca. Ne samo u mladosti, kad sam bio početnik, već ni sada, posle toliko objavljenih knjiga. Nikad nisam bio u zatvoru, a pisac koji nije bio u zatvoru i nije pisac...

Ne ljutim se na ono što kaže. Nemam ni nameru da ga pitam koje je to pisce čitao koji su bili u zatvoru. Naručujem mu piće. On dobro zna zašto sam mu ga naručio.

Da mu zahvalim na novoj lekciji iz književnosti. A ona je prosta: književnost je i duboko etičko pitanje.

A onda me momak pita ono što ga, od kako me je video, svrbi: znam li išta šta se desilo kasnije sa lepom profesoricom.

Ne znam, kažem. Iako znam. U ovoj priči profesorica mora da ostane i lepa i mlada. Onakva kakva je izgledala kada je tu, u blizini kafane, hranila mačke i pse. Ne obazirući se na poglede muškog sveta, pa i poglede glavnog varoškog momka, koji su gutali njene zanosne obline. Ne mareći mnogo za njene jamice-malinice na obraščićima.