Stanje duše posle smrti

Kad su jevrejski fariseji upitali Isusa kada će doći Carstvo Božije, On im odgovori i reče: "Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način. Niti će se reći: Evo ga ovdje, ili: eno ga ondje; jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama" (Luka 17, 20, 21).

Jevrejski narod jedan je od najneobičnijih i najčudnijih naroda u svetskoj istoriji. Najpre zato što je doneo svetu prvu pravu jednobožačku religiju (ako zanemarimo kratko trajanje poštovanja sunca kao jedinog boga u starih Egipćana, za vreme faraona Amenofisa IV u XIV veku pre Hrista). Bilo je to izuzetno i prvo otkrivenje Božije takvog karaktera, Mojsiju na Sinaju. Druga zagonetnost jevrejskog naroda bila je njegova sumnja ili pre neverovanje u ličnu besmrtnost duše čovekove. O tome Nikolaj Berđajev u knjizi "O naznačenju čoveka – Pokušaj paradoksalne etike" iz 1935. godine, piše: "Starom Izrailju bila je strana ideja lične besmrtnosti. Ne nalazimo je u Starom zavetu. Lična samosvest još nije probuđena. Judejci su imali svest o besmrtnosti naroda, tj. besmrtnost je svojstvena rodu, vrsti, ali ne ličnosti. Tek u Knjizi o Jovu budi se svesna lična sudbina i njena tragika!... Suština je tragedija, koja se odigrala između jevrejstva i hrišćanstva u tome, što se Mesija morao pojaviti u jevrejskom narodu i što jevrejski narod nije mogao primiti raspetog Mesiju" (podvukao V. J.)

Očekivanje Mesije

Ideja o ličnoj besmrtnosti postepeno se javljala u jevrejskoj religiji, tak od II veka pre Hrista preko apokrifnih spisa prožetih verovanjem i drugih religija, pre svega grčke. Tačno je, u Starom zavetu, sama reč besmrtnost, osim kada je reč o jedinom Bogu, ne pojavljuje se. Izuzetno je malo mesta i u Novom zavetu u kojima je direktno reč o ličnoj čovekovoj besmrtnosti. Pri svemu tome, Novi zavet i Hristove propovedi u njemu, prožeti su verom u nadživljavanje duše tela. Ovo oskudno kazivanje o stanju duše posle smrti, kao i različite predstave o putu duše posle smrti (kod pravoslavnih učenje o mitarstvima, kod rimokatolika o čistilištu), učinilo je da kod većine protestantskih vernika (i onih u denominacijama i sektama) preovlada uverenje da duša ljudska posle smrti spava – do Strašnog Suda kada će i telom i dušom vaskrsnuti i stati pred poslednji Božiji Sud.

Treća specifičnost judaizma jeste strasno očekivanje Mesije koji će osnovati zemaljsko carstvo pravde i mira (a u vreme rimske vladavine nad Jevrejima, očekivanje oslobođenja iz ropstva), što će odlučiti za duga buduća istorijska vremena odano zanimanje Jevreja za život na zemlji (nebo se skoro nigde ne spominje!). Uporno traženje boljeg i pravednijeg života na zemlji, u državama sveta kojima bi upravljali pravični i bogobojažljivi vladari, ostaće do danas osnovna crta jevrejskog karaktera. Ostalo je sporno i među Jevrejima, a naročito kod drugih naroda – pre svega kod slovenskih naroda (otud bliska sprega u boljševičkoj revoluciji Jevreja i Rusa), koji su takođe bili i ostali veliki borci za slobodu, pravdu, jednakost – da li bi u takvoj budućoj svetskoj državi mira i pravde trebalo da pripadne jevrejskom narodu vodeća uloga.

Spomenute tri bitne odlike judaizma – monoteizam, sumnja ili negiranje lične besmrtnosti ljudske duše i očekivanje mesijanskog vremena na zemlji – glavni su razlog dubokog nesporazuma i tragičnog sukoba između učenih ljudi starog Izrailja, fariseja i sadukeja (mada je bilo i nekoliko drugih verskih strujanja) i propovedi i učenja Isusa Hrista. Mada se zna da je veći deo Hristovog učenja bio poznat Jevrejima iz njihovih starih religioznih spisa, zaključno sa poslednjim potresnim Isusovim uzvikom na krstu: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio ("Bože, Bože moj! Za što si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od riječi vike moje"? (Psalam 21, prevod Đure Daničića, Eparhija raškoprizrenska, Beograd, 2000) sa podesnim komentarom Schaloma Ben-Chorina iz njegove knjige Bruder Jesu (List, Taschenb