Pljeskavice, zdaj

Počeo je od nule, kao socijalistički kung-fu konobar, vatreni Bosanac na privremenom radu u Ljubljani, koji je održavao red u bircuzima na obodu grada. Milan Ćulibrk se, međutim, brzo uspeo na sam vrh kafanske moći dežele, služivši Staneta Dolanca, Mitju Ribičiča i ostale krupne zverke iz slovenačke komunističke menadžerije. Ali njegov uticaj najviše se osećao u hali „Tivoli”, gde je dobio nezvaničnu titulu konselijera košarkaškog kluba Olimpija.

Jurija Zdovca je kao klinca uvodio u diskoteke, drugovao je sa sadašnjom vodećom političkom zvezdom Slovenije i, verovatno, budućim premijerom, Zoranom Jankovićem, bio nerazdvojan s legendarnim Vinkom Jelovcem. Kada je ostao bez igde ičega i postao politička izbeglica, nepoželjni južnjak u novoj Sloveniji, Peter Vilfan mu je dao svoju jaknu, košulje i džempere, pa je Ćulibrk u Beograd stigao kao ražalovani kralj Ljubljane.

Posle 19 godina, u Beogradu je poznat kao čika Mile, ljuti roštiljdžija na uglu Takovske i Cvijićeve, koji u skromnom kiosku prodaje autentične, beogradske pljeskavice. U kiosku ne prodaje ni koka-kolu, ni sprajt, ni kiselu, kako bi dokazao da se kod njega dolazi samo zbog pljeski. Starog kova i vulkanske energije, logoreični tvorac jeretičkog trgovačkog slogana „mušterija nikada nije u pravu”, čika Mile je već postao urbani heroj Dorćola i Palilule.

Ni dežela ga, posle toliko godina, nije zaboravila. Nedavno je visoka delegacija fudbalske reprezentacije Slovenije zakucala na kiosk i svečano mu predala počasni dres slovenačke fudbalske reprezentacije, s brojem 10. I natpisom „Ćulibrk”. Bili su to njegovi stari prijatelji iz Ljubljane. Posle svečanog uručenja, uzviknuli su: „Pljeskavice, zdaj!”.

Miletovi su se tokom osme ofanzive preselili u Slavoniju. Pomišljao je da ode u Nemačku, ali mu je otac poručio da će ga u tom slučaju upucati, pa je Mile dospeo najdalje do – Ljubljane.

– Sednem na voz, bez para. Počeo sam kao konobar u restoranu „Livada”, na periferiji. Podigao sam nos, uobrazio se, dao otkaz, otišao iz „Livade”… – priča Mile o svojim ranim, slovenačkim radovima.

Šta će, gde će, Mile se našao u zoo-vrtu. Postao je prodavac u kiosku. Kad su videli njegov potencijal, prebacuju ga u gostionicu„Vis”. Postaje zamenik šefa restorana i shvata da mu treba politička podrška, kako bi preuzeo neki restoran, pa postaje stipendista CK SK Slovenije.

– Završavam Srednju političku školu u Ljubljani i vraćam se u neposrednu proizvodnju. To jest, u kafanu. Uvek mi je bio cilj da budem upravnik gostionice„Čad” u Tivoliju. Dokopao sam se „Čada”, napravio red i postao upravnik…

S kafanskom, raste i njegova neformalna moć, koncentrisana oko košarkaškog kluba Olimpija. Kada je ispala iz Prve lige, sredinom osamdesetih, kod njega su došli veliki Lorbek i Slobodan Subotić. Cilj je bio da Mile iskoristi sva poznanstva i podzemne, kafanske igre, kako bi ih vratio u Prvu ligu. Najvećeg konkurenta, tuzlansku Sloboda Ditu, vodio je čuveni trener Bora Đaković koji je hteo da kupi dva najbolja igrača druge lige: Matijaša Tovornika i Darija Vujakovića.

– Ja to saznam i kažem: Bolje da sede na klupi Olimpije, nego da igraju kod Bore. Obojica su došla u Olimpiju. Tovornik je postao igračina, a Dario zauvek ostao u kafani. Negde u to vreme, Zoran Janković je bio potpredsednik košarkaškog kluba. Znam ga još kad je bio u jednom delu „Merkatora”. Mnogo kasnije, bio mi je garant na reč, kada sam trebao da preuzmem diskoteku u Tivoliju – seća se Mile. 

Vinka Jelovca je nagovorio da ode u Osijek, da preuzme KK Slavonku, a onda je Vinko uzvratio, i nagovorio Mileta da u Osijeku otvori restoran. Tadašnja osječka štampa tvrdi da Mile organizuje noćni život kao u Evropi.

– Rat se bližio, bio sam viđeniji Srbin. Nekako sam pobegao i dokopao Ljubljane 1992. godine – kaže roštiljdžija.

Ali, Mileta su počeli da gledaju drugačijim očima. Kafanskom kralju, pripreman je puč. Podneo je papire za državljanstvo, nisu muga dali. U Sloveniji je tada oko 26.000 ljudi iz drugih bivših jugoslavenskih republika ostalo bez državljanstva. Mile se našao u društvu „izbrisanih”, ali ipak ostaje još dve godine, zahvaljujući prijateljima.Svi su znali da je bez cvonjka. Pomagali su ga Zdovci još mnogo Slovenaca.

Ljubljanu je napustio, kao i kada je dolazio u nju. Bez dinara ili marke u džepu. Nekoliko meseci je u Beogradu stanovao kod Raše Radovanovića. Uzeo je restoran „Revanš” na Voždovcu, plaćao zakup 3.000 maraka mesečno, na otvaranje mu je došao stari prijatelj Zdravko Čolić. Posao je brzo propao.

– Do tada nisam skuvao ni kafu u životu,a kamoli pravio pljeskavice. Počeo sam da se raspitujem ko pravi najbolje u gradu. Odem u Balkansku ulicu, pa kod Nišlije. Vidim, sve leskovačko, banjalučko, sarajevsko…Shvatim da Beograd nema svoju pljeskavicu– priča Mile o svojim roštiljskim počecima.

U kiosku na Dorćolu je proveo šest godina.Vlasti su mu srušile lokal 2002. godine. Rušili su ga i na Kalemegdanu. Konačno se skrasio na uglu Takovske i Cvijićeve. Okolo nema institucija, nema parkinga, nema ničega. Znao je. Ako počnu da dolaze, dolaziće zbog pljeskavica. I, došli su.