Žig antiheroja

Slažem s „Tajmovim“ izborom demonstranta za „Ličnost godine“, ali je ta titula mogla da se, uz prigodan negativni predznak, dodeli i onima protiv kojih se, širom sveta, s pravom protestovalo. Možda čak pre drugima nego prvima.

Globalna ekonomska kriza se pokazala dalekosežnijom od svih akcija protiv nje, pa izgleda logično su njeni tvorci zaslužili, više nego protivnici, da budu proglašeni za personalne simbole 2011. Pogotovu što su odgovorni za krizu mahom isposlovali i da dodatno budu nagrađivani umesto da budu kažnjavani, dok su aktivistima za primenu zakona na počinioce finansijskih zastranjivanja, češće sledovale sankcije nego premije.

Bila je ovo, rekao bih, još jedna godina kojoj su glavni žig udarili –antiheroji. Nema većeg podviga od njihovog: uvalili su svet u velike nevolje, izazvali padove i standarda masa i niza vlada, a uprkos tome –- uživali specifičan imunitet, kao da su diplomatski predstavnici neke druge planete, pa je ispaštanje za njihove grehe prebačeno na nedužne.

Lista takvih „podvižnike“ je poduža. Na njoj su svi koji su se kockali našim sudbinama: finansijski „magovi“ koji su stvarali privid da je novca više nego što ga stvarno ima i da su špekulacije vrednije od produkcije, političari koji su zaduživanjem na naš račun veštački podupirali socijalni mir i predstavu da vredimo više nego što zaslužujemo, šefovi kompanija koji su neuspehe u rukovođenju „rešavali“ otpuštanjem radne snage, podmitljivi funkcioneri koji su sopstvene džepove punili na uštrb državne kase, kriminalci koji su nalazili način da legalizuju nelegalne radnje, zajmodavci čiji je cilj bio da zadužene dovedu do kraha i onda im oduzmu imovinu, projektanti ratnih pohoda kojima se kršilo međunarodno i lokalno pravo, lideri bez neophodne doze saosećajnosti, ekonomisti koji su omanuli u proceni dejstava globalizacije…

Na spisku bismo mogli da se nađemo i svi koji smo verovali u ono što nam godi, a za šta nije bilo pokrića u realnosti. Ali, dok naše zablude sada nastoje da otklone pokreti „Ogorčenih“ i „Okupatora Vol strita“, nema slične mobilizacije za zaokret u ponašanju rukovodeće elite, koja i dalje, radije istrajava na modelu „stezanja kajiša“ najširim slojevima nego što ulaže napore za rast privrede, a smanjivanje nezaposlenosti i ostalih socijalnih trauma.

Kao da smo ušli u doba kontraporetka. U kome oni koji prave „nered“, demonstranti, odlučnije brane demokratiju –podsećajući da je ona vladavina u interesu većine –nego zaduženi za red i održavanje ustrojstva u kome su se uzdigli do vlasti i bogatstva.

Moderni prevratnici u postojećim demokratijama, proizlazi, nisu buntovnici nego oni kojima je potaman rastući neskladi između većine i manjine. Jer, astronomski rast prihoda čelnika niza finansijskih kompanija, i kad su im bilansi loši, podriva društvo, privredu i zakone tržišta, podstiče nagrađivanje za neuspehe i talente udaljava od stvaranja realnih vrednosti –nalaz je nedavno objavljene analize kretanja u Britaniji.

Na eksplozivnu vezu između dve nezasluženosti,pojedinačne privilegovanosti i masovnog ispaštanja za tekuću krizu- ukazuju i druge studije. Rezultati istraživanja Svetskog ekonomskog foruma su još početkom godine upozorili da je rastući ekonomski jaz,jedan od dva najveća rizika (uz nedostatak globalnog upravljanja i usaglašavanja) s kojim se čovečanstvo suočava u ovoj deceniji.

Da neki vanzemaljac sleti u Evropu, mogao bi da pomisli da je u njoj izveden državni udar i da su sada na vlasti banke, koje uzimaju sve što im je na dohvat ruke,ironiše Alan Grejson, američki analitičar s Floride, dok mnoge njegove evropske kolege takvo „prevratništvo“ vide u SAD. Antikrizni transferi kapitala liče na veliku otimačinu, jer su finansijske institucije prvo dobile novac iz javne kase da bi se spasle od bankrotstva, a sada zahtevaju da države brzo smanje dugove i budžetske deficite iako to stavlja na velike muke građane tih zemalja,konstatuje u „Paisu“ španski specijalista Hoakin Estefanija. Još je oštriji Robert Fisk u britanskom „Indipendentu“: banke i rejting agencije ocrnjuje kao „diktatore“ koje je „stvorio Zapad“ i gde oni ostaju „nedodirljivi“ za razliku severnoafričkih despota svrgnutih „arapskim prolećem“.

U finansijske operacije je ugrađen rizik, podrazumevaju i neuspeh, pa je teško naći osnov po kome bi se njihovim akterima izricale kazne,kažu branioci uhodanog mehanizma. Takva odbrana kao da se nadovezuje na optužbe. Sa obe strane se potvrđuje da je nekažnjivost za olakosti s tuđim novcem –najstabilnija karakteristika današnjice, jer opstaje dok drma temelje pravne države, zakona tržišta i demokratije.