Deca na kredit

Ni protekle godine nisam mogao da se oduprem prednovogodišnjem potrošačkom mentalitetu. Svi u porodici kupovali smo ono što nam treba. Još više one stvari za koje niko ne zna da li će nam ikada zatrebati. I to bi tako potrajalo da se nije pojavilo dno kese.

Zato se već u sredu nacrtah u banci, iako me živi sram pojeo, da podignem one preostale dve hiljadarke na tekućem računu. Imao sam utisak kao da uzimam tuđe pare. Pratio sam pogled službenice banke i bojao se da mi izrazom na svom licu ne pokaže da sam bednik.

Strpljivo sam čekao u jednom od više redova ispred šaltera. Šta će toliki narod u banci prvog radnog dana u novoj godini? I odmah mi je palo u oči da u tri reda, desno od mene, uljudno čekaju fini ljudi, prava gospoda, doterani i namirisani. Na tim šalterima su se poslovi brzo završavali, ali moj red je sporo odmicao. Međutim, najsporije su radili na šalteru levo od mene. Zapazio sam da u redu pred tim šalterom stoji pet parova, muškarci i žene tridesetih godina. Dva para koji su poslednji ušli u banku i priključili se baš tom redu, nešto su žučno raspravljali. Začuli su se i ženski jecaji.

Oduvek sam bio slab na suze, pogotovu na ženske. Prišao sam, radoznao, da upitam o čemu je reč, šta im se to strašno desilo da su došli da u banci plačom pravdu traže.

– Ne tražimo pravdu nego pomoć. Država stalno kuka kako joj se stanovništvo smanjuje, kako je u Srbiji zavladala "bela kuga", a gotovo ništa ne čini da se stanje promeni. Ja i moja žena, a i ovo dvoje, kao uostalom i svi u ovom redu, pokušavamo da na ovaj način dođemo do poroda, da dobijemo decu na kredit – jedva sklopi ovih nekoliko rečenica naočit muškarac.

Videvši da je konfuzan i da ne ume da objasni ono što njih tišti, njegova supruga, kako se predstavi, obrisa suze i objasni to na svoj način.

– Odavno želimo decu, ali ne možemo na prirodan način da ih imamo. Hteli smo da se priključimo državnom programu vantelesne oplodnje, ali su oni planirali da finansiraju pokušaje vantelesne oplodnje za vrlo mali broj bračnih parova. Ono, kad neko čuje da je za jedan pokušaj potrebno 2.500 dinara, kaže da to nije ništa. Budući da je za vantelesnu oplodnju potrebno više pokušaja, to za nas više nisu male pare. Mi ionako jedva sastavljamo kraj s krajem. Morali bismo da obezbedimo po 1.000 evra najmanje. Došli smo u ovu banku da dobijemo kredite i to samo ako može bez učešća, jer ni za tih potrebnih 20 odsto mi nemamo pare – reče ona.

Uh, bog te mazo, rekoh sebi, ovim ljudima se svakako mora pomoći. Brzo pređem do onih redova sa uljudnim i namirisanim ljudima. Pitam krupnog momka za šta podiže kredit. On me ljutito gleda i kaže da neće da mi odgovori, a i zašto mene to interesuje. Posle se smilova, pa mi odgovori da hoće da ide na zimovanje. Odlično, rekoh, umesto da se skijaš dve nedelje, smanji boravak na planini na 10 dana i pozajmi te pare onim ljudima tamo. Učinio bi dobro delo, žele da imaju decu, dodadoh. On se obrecnu na mene, poče da viče da on nije socijalna ustanova, neka se ta dva bračna para obrate državi za pomoć.

Okrenuh leđa tom momku i pogledah u muškarca srednjih godina, dobro očuvanog i veoma negovanog. Sve vreme je slušao moj razgovor sa skijašem i spreči me da kažem ijednu reč.

– Nisam zainteresovan. Podižem kredit za kuću od 350 kvadrata. Svaki dinar mi treba kao hleb – izgovori hladnim tonom kao da se nalazi sa one strane šaltera.

– Ali, odreknite se jednog mokrog čvora u toj kući, bićete hvaljeni i blagosiljani kumovi deci koja se možda rode – htedoh da otkravim tu ljudsku stenu. On samo diže bradu još više i time mi stavi do znanja da je svaki dalji razgovor nemoguć.

Uhvatih pogled jedne prave dame u trećem redu. Nekako se probih do nje i saznadoh da podiže kredit za krstarenje brodom po Karibima. Ona će rešiti problem ona dva para, pomislih, žena je to, možda je i majka. Predložih joj da krstarenje skrati za dan-dva, da uzme neki drugi aranžman, kad ona skoči na mene. Poče da viče, urla, kao da sam pokušao da je silujem. Dojuri odnekuda i bančino obezbeđenje. Uhvatiše me za ruke i izvedoše iz banke.

Nisam mogao da dođem sebi. Da je tada naišao neko od mojih prijatelja verovatno bi me video kako ciktim i palacam jezikom kao zmija. Pluća nisam mogao nikako da napunim dovoljnom količinom vazduha. Onda me neko svojim ramenom doooobro udari u leđa. Okrenem se i ugledam makroa prosjaka. Nekada mi je inkognito dao intervju za novine i od tada smo postali dobri drugari.

Objasnih mu razlog za moj bes. On poče da se smeje, otkopča kaput i pokaza mi unutrašnje džepove pune para. Ugura me u banku. Iznenađenim parovima je dao preko potreban novac, koliko je trebalo, rekavši im da mu vrate kad budu imali i mogli. A i ne moraju. Dade im i svoju vizit kartu. Požele da se im se planovi odmah ostvare, a nije greda ako vantelesna oplodnja uspe u osmom ili desetom pokušaju. Izađosmo zajedno iz banke. Počeh da mu se zahvaljujem kao da je meni pomogao. On se malo odmače i onako, pokvareno, poče da se smeje.

– Ti znaš da sam ja poslovan čovek. Ništa ja nikome nisam pomogao. To je moje investiranje u budućnost. Ta deca koja se rode i ako se rode, biće moji nameštenici, moja radna snaga. Zar ne vidiš koliko su ti ljudi siromašni – kikoće se makro prosjaka i nasred ulice proteže kao mačor.

– Đubre jedno, pokvareno! Znao sam ja da ti ništa džabe ne radiš – jurnula mi je sva krv u obraze. Okrenem se i ponovo uletim u banku, sa namerom da onim ljudima kažem da toj vucibatini obavezno, odmah, vrate pare. Čujem kralja prosjaka kako iza mene viče: "Ma, šalio sam se, kretenu!"

Ona dva para behu već završili sve formalnosti, čak su i pare podigli. Lica su im blistala od sreće. Nisu me ni primetili, kad su prošli pored mene.