Milka i ja

Vjerujem da vam je prva asocijacija na savršeno uređenu Švajcarsku „Milka“ čokolada. Pa onda prekrasni Alpi, preskupi satovi, tačni vozovi...

Malo me, iskreno, nervira Božja nepravda - zašto je toliko predivne prirode dao jednoj tako maloj zemlji dok oni u Avganistanu imaju samo vrleti i goleti. Ovde gde god pogledate su ili Alpi, ili predivna jezera, crnogorične ili listopadne šume, šta vam srce poželi, planinski brzaci, ma sve kao sa razglednica. I dobro, kažem ja, priroda je savršena, ali da vidimo ima li još čega.

Ljudi...e njih ćete već malo teže naći. Moje naselje navodno ima 20 000 stanovnika, 5 km od centra Lozane, ali verujte mi da bi moja procena bila da ih je maksimalno 90. Vidite zgrade sa prozora, ali da se uveče ne popale svetla u njima stvarno biste mislili da tu niko ne živi. Ne znam kad izlaze i da li uopšte izlaze i koliko se napolju zadržavaju, ali ja ih dosad nisam srela više od 90-tak. A i tih 90 nisam čula da pričaju, jer kao što reče jedan moj poznanik, ovo je zemlja duboke tišine. Podzemnim garažama idu na posao i sa posla.

Naizgled su jako ljubazni, ali bez osmeha, i ako vam stanu na pešačkom prelazu to je zato što moraju, ne iz samilosti li ljubaznosti. Jer kad vas vide da prelazite na neoznačenom mestu dodaće gas kako bi vas na smrt prestrašili.

Što se tiče čistoće, mislim da ta reč potiče iz nekog švajcarskoj dijalekta. Ujutro ako vas ne probudi odvoz smeća, probudiće vas perači ulica. A ako ne i oni, onda sigurno oni što razduvavaju lišće. A s obzirom da je sve okruženo predivnim drvećem, ima mnogo lišća da se oduva. Pa se tako danima oduvava. Ne daj Bože uzeti grabulje i metlu. Oduševili su me javni toaleti, ali najiskrenije. Bilo na železničkoj stanici, bilo u sred nedođije, imaju grejanje, ooogromne rolne papira i uviek tečnog sapuna. U nekima svira i klasična muzika.

O cenama ne vriedi govoriti jer svi znamo da je ovo najskuplja zemlja na svietu, a ako još te cene poredite sa konvertibilnim markama u Bosni, stvarno ste nadrljali. Onda sam odlučila da ih preračunavam u uništene eure pa mi nekako lakše. Ali ako radite u banci, od devet do šest, podzemnom garažom dođete u svoj skupoceni stan, trudeći se silno da nikoga ne sretnete i da nikoga ne pozovete na piće ili druženje, možete sasvim pristojno živeti. Kalvinistička je to zemlja u kojoj se jako puno radi a jako malo izlazi i druži. Mislim da je ukupan broj kafića u celoj Lozani i okolini manji od onoga u glavnoj ulici Banjaluke, tzv. Parkiću.

I za kraj sam ostavila najomiljeniju mi temu – strah od poreza. A šta ćete, ljudi nisu imali ratova, morali su naći nešto što bi im uterivalo strah u kosti. Koliko ćete platiti poreza godišnje to nikad ne možete sami izračunati, za to morate platiti licenciranog računovođu. Zato ljudi ovde vole da budu zaduženi, jer se svaki kredit odbija od poreza.

Meni je bilo neshvatljivo da neko neće da otplati kredit za kuću, nego samo plaća kamatu (?!), jer se boji povećanja poreza kada kuća postane njegovo privatno vlasništvo. Ali ako ga pitate, pa koliki bi vam bio porez kad bi kuća bila vaša, neće znati da odgovoriti. Ne interesuje ih uopšte što će deci ostaviti dugove, jer nije ovde kao u Bosni da vam otac 45 godina rintači da bi obezbedio i vas i vašu decu, unuke i praunuke....

Ali pošto se mi Srbi malo čega bojimo, obožavamo čokoladu i očaravajuću prirodu, ne bežimo od ljudi i volimo glasno da pričamo, mislim da Švajcarska uopšte nije loše mesto za život. I kao što sam nedavno pročitala u jednoj knjizi: „Ovde mi, sve u svemu, pomalo postaje sasvim podnošljivo.“