Zakonodavni optimizam

Ciceron je govorio da „smo svi sluge zakona, da bismo bili slobodni”. Kod nas se ponekad od zakona suviše očekuje. Isto kao što se putovanje do određenog mesta ne može ubrzati postavljanjem novih, modernijih i „lepših” putokaza, ni nekim zakonima se samim po sebi, ne mogu postići projektovani ciljevi. Naročito je loše kada se zakoni donose iz „pomodnih” razloga, jer eto, tobož, „takva zakonska rešenja postoje u drugim naprednim državama”. Tu su naravno i famozne „evropske preporuke” koje se često tumače pogrešno, pa i sasvim naopako.

Sumorna je istina da se svake godine smanjujemo za po jedan grad srednje veličine. U Srbiji je nažalost sve manje dece, a sve više otužne priče o dobrobiti dece, dečjim pravima i staranju „brižne” države o deci. Pre nekoliko meseci i ministar zdravlja je verovatno „naseo” na tumačenje nekih svojih pravnih savetnika, pa je na nacionalnom, pardon „evropskom” TV servisu Srbije, prilično oštro odgovorio svima koji su razložno kritikovali odredbu novog zakona o zdravstvenoj zaštiti po kojoj dete određenog uzrasta može zabraniti svom lekaru da o njegovom zdravstvenom stanju obavesti roditelje deteta. Ministar je „kritičare” lakonski uputio da pročitaju Konvenciju o pravima deteta, ali tu konvenciju on sam, po svemu sudeći, nije pročitao. Da je pročitao, mogao se vrlo lako uveriti da nijedna odredba ne može da se tumači tako kao što je to učinio naš zakonodavac. Pravu deteta na privatnost, shodno kojem dete ne može biti izloženo proizvoljnom ili nezakonitom mešanju u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, očigledno je pripisan preširok efekat.

Čudno je i rezonovanje po kojem bi se zabranom svakog telesnog sankcionisanja dece zakonom uputila nekakva poruka o „poželjnom” vaspitnom stilu. Nije svrha zakona da upućuje „poruku” ili to bar ne može biti njegova osnovna svrha. Zar bi bilo kom razumnom palo na pamet da propiše zakonom da je ubistvo zabranjeno ili da se ne sme silovati ? Samim tim što su propisana određena krivična dela, njihovo činjenje je protivpravno.

Bilo kakva zabrana nema realan efekat ako nije predviđena i sankcija za njeno kršenje. To znači da ako bi u Srbiji zaista bilo zabranjeno baš svako telesno kažnjavanje dece od strane roditelja i u vaspitne svrhe, to bi pre ili kasnije, svakako dovelo i do propisivanja sankcija za roditelje koji takvu zabranu ne poštuju, ili bi zabrana ostala „mrtvo slovo na papiru”.

Decu treba štititi na sve raspoložive načina, pa naravno i zakonima, ali to se ne može postići normama kozmetičke prirode, čiji je cilj „edukacija” građana. Od samih zakona ne treba očekivati čuda. Kod nas se i inače zakoni često donose po „o’ruk sistemu”, pa i kao „spomenici” pojedinih ambicioznih ministara, ali i nekih nevladinih organizacija. Onda se i sasvim novi zakoni brže-bolje menjaju, a nekada čak i pre početka njihove primene. To je upravo slučaj sa novim zakonikom o krivičnom postupku, usvojenim pre svega nekoliko meseci. Još nije ni započela njegova primena, a u Narodnu skupštinu već ekspresno stiže predlog zakona o njegovim izmenama i dopunama.

U jednom starom filmu, odjekuje vapaj: „Majstori, majstori, šta ste uradili sa mojom kućom”, a možda se uskoro začuje: „Reformatori, reformatori, šta uradiste sa našim pravnim sistemom”.

Profesor Pravnog fakulteta BU, predsednik Udruženja pravnika Srbije