David Skokna: Beograđanin koji menja svet

Beograđanin David Skokna (1971), je svetski poznat veb dizajner, umetnik, inovator, osnivač i suvlasnik jedne od najznačajnijih veb agencija HUGE Inc. Posle dve godine studija na beogradskoj akademiji primenjenih umetnosti, školovanje je nastavio u Americi i iz sveta industrijskog dizajna sredinom 90-tih prešao na veb, shvativši medu prvima njegove potencijale. Još kao student je radio za MTV i Gejtvej, da bi 1999. sa prijateljima osnovao agenciju koja je do danas kreirala sajtove za Gugl, Si-En-En, Ikeu, Saab, Erikson, Samsung, Vodafon, Volt Dizni kompaniju, Nestle, Elektroluks, L'Oreal, Target, Univerzitet Kolumbija…

„Si-En-En“ je bio nezaboravan klijent. Mi smo se i prema najvećima postavili tako da ne zapošljavaju samo oni nas, nego i mi njih i dali smo do znanja da ne želimo da nas sputavaju. Kod velikih kompanija je ključna prilika za direktnu komunikaciju sa vlasnikom ili direktorom. Njega možeš da ubediš u ono što si zamislio, i na tom nivou možeš da se šališ, opušteno razgovaraš i ideš na pivo“ - kaže David i ističe da su mnoge velike kompanije osvojili i netipičnom iskrenošću:

„Treba hrabrosti da na prezentaciji dizajnerskog rešenja pred 40 ljudi kažeš da ti treba još mesec dana jer nisi do kraja zadovoljan onim što si uradio. Neki nas nisu angažovali baš zbog te iskrenosti, ali su se za par godina javili shvativši da su napravili lošu procenu.

“HUGE” je startovao u trenutku kada je internet počinjao da menja sve oko nas. Hteo sam da budem deo toga i da kreiram svoju i budućnost drugih. Tako je to kad si mlad i lud, kreneš sa idejom da menjaš svet. Drugo što sam želeo i uspeo da uradim je okruženje u kome ljudi žele da rade. U Njujorku vlada ogromna konkurencija i borba za ljude, a mi smo talente uspeli da zadržimo u kompaniji jer smo ih tretirali kao sebi ravne a ne kao zaposlene. Recimo, u Americi prosečan godišnji odmor traje dve nedelje, mi smo uveli četiri, svi su imali besplatan doručak i ručak, redovno smo sa ljudima išli na piće posle posla. Nikada nismo gledali na to kada ljudi dolaze i odlaze, a radili su i po dvanaest sati dnevno. Kad znaš da neko maksimalno dobro radi svoj posao, strastven je i veruje u projekat, nema potrebe za gledanjem na sat. Na kraju smo imali najbolje dizajnere, ne samo u Bruklinu nego na svetu. Danas je to agencija od 400 ljudi koja po kvalitetu može da se poredi sa Guglom ili Fejsbukom.

Nedavna odluka da u jeku najvećeg uspeha ostavi „Hjudž“ i posveti se samostalnim projektima bila je, kaže, neizbežna jer se zasitio brige o strategiji firme i brojnih menadžerskih obaveza.

- Firma je sada tako postavljena da može samostalno da se razvija a ja mogu da se posvetim kreiranju nečeg novog. Nije lako ostaviti nešto stvarano godinama, ali čovek mora da bude hrabar i da rizikuje. Ja imam neko pozitivno ludilo koje me stalno vuče dalje. To svakako ima veze sa mojim poreklom, i sa samopouzdanjem koje je uvek bilo moje tajno oružje. To što su me u Americi gledali kao „drugačijeg“ i “egzotičnijeg” sam smatrao svojom prednošću. Verovao sam u sebe i svoj talenat i znao da uvek imam Beograd, gde mogu da se vratim i koji volim više nego bilo koji drugi grad na svetu.

Na čemu trenutno radiš?

Mislim da dolazi era interaktivne televizije i da će kroz 5 do 10 godina kompjuter polako izaći iz upotrebe, da ćemo sadržaje i medije pratiti preko mobilnih uređaja tipa ajfon, ajped..Na pomolu je nova revolucija i želim da joj doprinesem.

Na sajtu HUGE stoji podatak da preko 150 miliona ljudi širom sveta koristi sajtove koje si kreirao. Da li prilikom rada na novom projektu misliš na milione potencijalnih korisnika, ili na samo jednog?

Ja uvek sve radim samo za sebe. Ne interesuje me ko to posle koristi. I mislim da je to jedna od „tajni uspeha“ te naše kompanije, da radiš samo za sebe. Uspeo sam da im objasnim da ako TI ne voliš to što proizvodiš, dizajniraš, odnosno ako ga posle ne bi koristio, ako se ne bi vratio na neki sajt koji si radio, niko drugi ga neće koristiti. A pitanje “da li će se ovo nekome svideti” je jedno od najopasnijih za umetnika. Zato što je to nebitno. Radiš za sebe, svaki put najbolje što umeš. S tim uvezi je I drugo bitno pravilo – a to je nikada nikog ne kopiraj. U trenutku kada kopiraš nekoga ili želiš da budeš neko drugi, postaješ samo deo gomile, gubiš integritet.

Okruženje u kome živiš i radiš je u svakom smislu ispred Srbije danas. Mi kao da smo stali u 20. veku, a ti si već iskusio kraj 21. veka. Šta možemo da pokušamo da izbegnemo na tom putu ka budućnosti?

Jako je važno obrazovanje. Ja sam bio u Beogradu pre par meseci jer sam hteo da nađem ljude za ovu moju buduću novu kompaniju. Tražio sam ljude koji bi se bavili mobilnim aplikacijama. I nema ih. Nema. Ajde da se zapitamo zašto ih nema? Razloga je hiljadu ali jedan od glavnih je zato što nemaju stimulans, nisu intelektualno zainteresovani! Smatram da čovek mora bez obzira na ekonomsku ili političku situaciju u kojoj se nalazi da bude zainteresovan, znatiželjan. Ako to nemaš, ti postaješ deo problema, sr… u kome si! Ljudi misle da je Njujork med i mleko! Njujork je jedan od najodvratnijih gradova na svetu! Tamo ima toliko siromaštva, sirotinje i okrutnosti, laži, pokušaja da te iskoriste, tamo sam se nagledao najgorih stvari u mom životu, i šta sada? Znači jako je bitno da u ma kakvoj da si situaciji, budeš intelektualno stimulisan a jedna od glavnih stvari je obrazovanje. To je ono što država stvarno mora da uradi, najgore šzo može da nam se desi je da sutra imamo gomile neobrazovanih klinaca. Ne mislim samo na klasično obavezno obrazovanje.

U HUGE je na primer bilo mnogo klinaca koji nikada nisu završili fakultete. Jednostavno su bili toliko dobroi i toliko zaniteresovani i opsednuti onim što ih zanima i za šta su talentovani, da su se usavršavali, tragali i učili sami za sebe, za svoju dušu.

U jednom intrevjuu sam na pitanje zašto sam otišao u inostranstvo rekao da nikad nisam otišao da bih zaradio novac ili da bih lepše živeo - mene to uopšte nije inetresovalo! Ja sam otišao zato što su mi oni davali više mogućnosti da radim ono što želim. Ja sam u Beogradu na Akademiji izdržao dve godine jer su me profesori stalno kritikovali, ganjali non-stop i napustio sam je jer više nisam mogao da ih slušam. I to ima veze samo sa onim nekim pozivom koji imaš u sebi. Ne mora da znači da će se svaki tvoj pokušaj završiti slavno, ali bitno je da si probao.

Da se vratim na tvoje pitanje – u čemu društvo može da pogreši: ja mislim da je neminovna komercijalizacija društva. To na filmovima izgleda jako lepo ali u principu je zeznuta stvar zato što ljude količina novca ne čini srećnim. Neminovna je amerikanizacija sveta i faza u kojoj komercijalni deo počinje da prevladava nad našim socijalnim delom. Otuđenost postaje opšte prisutna. Zato svi vole da dođu u Srbiju, jako je važno da ne zaboravimo to druženje, socijalni momenat, iako će se i on za nekih 20, 30 godina neminovno promeniti nagore. 

U Srbiji se sporo menja individualna i kolektivna svest, ostatak sveta mnogo brže napreduje. Od depresije i kukanja nema vajde. Ako sami sebi ne pomognemo, niko nam drugi neće pomoći!Moramo da postanemo neko i nešto, da bi kao zemlja mogli da postavljamo uslove i da bi nas neko želeo. Treba nam projekat posvećen prvenstveno sopstvenoj populaciji.

Merilo uspeha, posebno u poslu kojim se baviš danas je sloboda da se bogata karijera kruniše životom u prirodi ili na selu. Objasni nam to...

Pričao sam sa ocem jednom na temu zašto radiš celog života da bi na kraju otišao na pecanje. Ključne reči za mene su stvaranje, skromnost i jednostavnost. Mislim da velike kuće i skupi automobili nikog ne čine suštinski srećnim. Bitan je put koji pređeš ka onome što si zamislio da ostvariš, a cilj ne treba nikada da bude realan, već apstraktan: hoću da promenim svet, da oplovim sva mora sveta...mora da bude poezije u našim životima!