Pešice do doktorata

U razgovoru sa prof. dr Tomicom Milosavljevićem, ne može se izbeći utisak o njegovom izuzetnom poznavanju Beograda. Ono što je, čini se, posebno zanimljivo jeste da doskorašnji prvi čovek srpskog zdravstva, u krupan plan stavlja kulturna dešavanja i umetnike koji su proslavili Beograd izvan granica zemlje. On ne zaboravlja da spomene i Sibinjanin Janka i Beogradsku tvrđavu, pa je Beograd, po njegovom shvatanju, istovremeno i graničnik, kamen međaš između dva sveta, dve civilizacije. Prva značajnija asocijacija na Beograd mu je 1974. godina kada je upisao studije medicine. Tada je u Narodnom muzeju gledao izložbu Van Gogovih dela.

Međutim, tek kada je otklonio dilemu – kako je moguće tramvajem i u jednom i u drugom smeru stići do iste tačke – razumeo je puno značenje kovanice "krug dvojke". Kada je razjasnio zabunu, i za Kameničku prestao da misli da je Balkanska ulica, otvorila mu se nova etapa beogradskog života.

Danas, kada ga pitate da izdvoji jednu omiljenu ulicu, dr Tomica Milosavljević će primetiti da postoji više onih koje mogu biti važne. Potpredsednik G17 plus smatra da kada neko u Beograd dođe kao već formirana osoba, teško može da se veže samo za jednu ulicu. Spominje Dositejevu. Njegova prva zvanična beogradska adresa bila je u Ulici prote Mateje. Studije je proveo u Novom Beogradu, kraće vreme u domu na Karaburmi. Značajne tačke na mapi grada su mu i Gospodar Jovanova, pa nekadašnja Ulica 29. novembra. Labudovo brdo je sinonim za kraj podstanarskih dana.

Sada je u starom Košutnjaku, u ulici staroj sto pedeset godina. Ipak, ona u kojoj se nalazi Medicinski fakultet zaslužuje da ponese primat.

– Ulicu doktora Subotića pamtim iz vremena kada sam se upisao na fakultet. To je ulica koja drugačije izgleda kroz različita godišnja doba. Ulica u kojoj je počela moja beogradska priča. Doktora Subotića je, inače, ulica koja se zove po jednom od osnivača Medicinskog fakulteta. A kada čovek studira medicinu, on dosta vremena provodi ne samo u zgradi Dekanata, već mu čitav deo vračarskog platoa i sve okolne bolnice postaju fakultet. Tu ostavi svojih pet, šest najproduktivnijih godina, kada najviše uči i pamti. Moj način koncentracije pred ispit uvek je bio da peške dođem do fakulteta. Znao sam da idem od Terazija, u hodu se preslišavajući za velike ispite. Na odbranu magistarskog rada sam došao peške od Ulice 29. novembra. Na odbranu doktorata isto. I uvek sam išao tom ulicom odozgo nadole. Za mene se ona nije promenila. Sada njome najčešće prolazim, kada idem na sednicu Izbornog veća fakulteta i razmotavam "film u glavi". Tu je i Dekanat i Interna B klinika u kojoj sam počeo da radim 1981. godine. To je klinika za koju je vezan ceo moj stručni vek. Od studentskih radova kod mentora profesora Lalića i Slijepčevića. I vojska kad se služi, tu u blizini je Škola sanitarnih oficira. Između dva rata, tu se nalazila Opšta državna bolnica. Medicinski fakultet je osnovan 1920. godine. Tada je počelo zidanje i posebnih klinika. Najlepša, Histofizološkog instituta nikada nije obnovljena u svojoj lepoti, dok je Interna B klinika sagrađena po uzoru na kliniku u Varšavi. Odlukama tadašnjih srpskih vlasti ovaj deo vračarskog platoa bio je namenjen za gradnju bolnica. Kamen temeljac za novu zgradu Kliničkog centra postavljen je 1974. godine – kazuje donedavni ministar zdravlja.

Za Milosavljevića, pored svih bura i nedaća koje je pretrpeo, Beograd je doživeo da se uzdigne iznad svega što je nagrizalo njegovo tkivo. Uspeo je da sačuva svoje autentične i dominantne crte. Ostao je tačka u kojoj se sreću različite kulture.

– Nema razloga da se zastidi od Budimpešte, Bratislave, Praga, od gradova sa dužom tradicijom. Ne upoređujem, hoću da kažem –Beograd je uspeo da opstane. Dobro je da je tako. On je i dalje najatraktivnije mesto u Srbiji. Pruža priliku svakom čoveku da potvrdi svoje profesionalne vrednosti i kvalitete. Dokazati se profesionalno u Beogradu ima posebnu težinu. Ljudi kad-tad od sebe daju ono najbolje – smatra naš sagovornik.

Šta kvari sliku metropole?

– Imam osećaj nelagode i srama kada prelazim "Gazelu" i vidim one favele. To je naša velika bruka i sramota. Znam da je bilo pokušaja da se taj problem reši, ali dok god ljudi budu živeli u onakvim uslovima, to nikome ne služi na čast. To jeste ružna strana života u velikim gradovima, ali ozbiljno uređeni velegradi nađu načina da se sa time izbore. To su komunalni problemi koji moraju biti rešeni. Beograd to ne bi smeo da zaboravlja – ističe Milosavljević.

On je mišljenja da su rastom bruto nacionalnog dohotka, i Beograd zahvatile dve "boljke" potrošačkog društva i velikog saobraćaja. Koji su prioriteti u  daljem razvoju?

– Poznato je da se u svim prestonicama koncentriše oko 70 odsto ekonomske moći te države. U Beogradu nije lako biti gradska vlast. Pogotovo, posle Branka Pešića koji je u svom mandatu napravio "Gazelu" i ostao upečatljiv kao ličnost. Pred beogradskim vlastima zato stoji veliki zadatak. Uspeli su Beogradu da vrate aktivizam. Prestonica zaslužuje da ima metro, obilaznicu, kao i više mostova preko Save i Dunava. To su sve skupe investicije. Nažalost, Beograd je u godinama izobilja, makar ono bilo i virtuelno, propustio priliku da dobije metro. Danas bi, uveren sam, potpuno drugačije izgledao – govori Tomica Milosavljević koji zgradu SANU smatra arhitektonskim draguljom prvog reda.