Zagonetka grčkih monaha u Banatu

Subotica – Noć pred bitku na severu Banata u močvarnom i maglovitom području vojskovođa Čanad usnio je lava. Bio je to, po srednjovekovnim merilima, siguran znak da će pobediti velikaša Ajtonja, koji je postao vizantijski vazal i tako naljutio ugarskog kralja Stefana Prvog. U svitanje novog milenijuma, Čanad je pobedio odmetnutog velikaša i u znak zahvalnosti na mestu gde je usnio podigao manastir.

Ovako o manastiru Oroslanoš (oroslan – mađarski lav) govori Velika Gelertova legenda, a kako je reč o vremenu oko 1030. godine, legenda ostaje jedan od retkih putokaza u prošlost. Reči legende poprimile su obrise istinske crkve kada je 1996. godine Međuopštinski zavod za zaštitu kulture iz Subotice otpočeo iskopavanja u selu Majdan, nedaleko od Novog Kneževca, a na tromeđi Rumunije, Mađarske i Srbije. Od početka je bilo jasno da lokalitet Manastirište zavređuje pažnju, pa su iskopavanja pod rukovodstvom arheologa Zvonka Nedeljkovića nastavljena od 2003. godine.

– Na lokalitetu su pronađene tri crkve na istoj lokaciji, prva romanička koja se nalazi na već formiranoj nekropoli iz srednjeg veka, na istom mestu kasnije je podignuta druga veća romanička crkva sa četvorougaonim kulama-zvonicima. Na ruševinama ove druge kasnije je sagrađena još jedna manja – objašnjava nam Nedeljković.

Arheolozi još nisu uspeli da odrede granice ovog manastirskog kompleksa, ali po onome što su za sada otkrili, ovaj lokalitet donekle menja do sada poznate predstave o načinu, a moglo bi se reći i o kvalitetu života s početka 11. veka. Lokalitet Manastirišta može se povezati sa manastirom Svetog Đorđa koji je, takođe prema Velikoj Gelertovoj legendi, ovde osnovao Čanad 1030. godine sa grčkim monasima. To jeste vreme pre raskola u hrišćanskoj crkvi, ali je značajno svedočenje o širenju vizantijskog hrišćanstva i prisustvu vizantijskih misionara na ovim prostorima. Ovaj sada pomalo privredno zamrli „ćošak” države u prošlosti je bio izuzetno prometna stanica na putu soli koja je donošena iz Erdelja.

Zato je ka ovom mestu gravitirala velika populacija i samo uz temelje crkava do sada su pronađena 523 skeleta, i još nekoliko jama u kojima su sabrani skeleti prethodnih generacija. Otuda je na ovom lokalitetu neophodna bila i pomoć Nede Dimovski, antropologa iz subotičkog Gradskog muzeja.

– Ovi skeleti su jedinstveni izvor podataka za proučavanje života ljudi u odnosu na prirodno i sociokulturno okruženje. Ono što je pri prvom pregledu uočljivo jeste to da je veliki broj skeleta na kojima se prepoznaju infekcije, povrede, od kojih neke veoma masivne i teške, anomalije skeleta, što sve može da upućuje na zaključak da je i u ovom manastiru postojalo neko prihvatilište za bolesne i praksa da samouki monasi, travari ili vračevi leče ljude. Činjenica da su infekcije izlečene, ili teške povrede, recimo glave, gde je naprsla čeona kost, takođe zalečene govori u prilog stavu da su poznavali dejstvo lekovitih biljaka i znali da ih koriste – kaže Neda Dimovski za „Politiku”.

Ipak, za ovog antropologa posebno otkriće predstavlja lobanja starije žene nad kojom je izvršena trepanacija – operacija tokom koje joj je odstranjen deo kosti na temenu. Prilično pravilan krug obima oko pet centimetara načinjen je postepenim struganjem, a ostaće tajna šta je bio povod ovom teškom zahvatu. Tek, pacijent je preživeo. Kada su arheolozi izvadili lobanju iz zemlje, bilo je vidljivo da je odstranjeni deo kosti lobanje delom ponovo srastao. Otkrivanje lobanje sa ovakvom hirurškom intervencijom izuzetno je retko.

– Sve ovo ukazuje na prisustvo priučenog, odnosno narodnog lekara sa određenim veštinama. Možemo samo da zaključimo da su ljudi i tada nalazili načina, makar i ograničenog, da se nose sa bolestima, infekcijama, povredama – ističe Neda Dimovski.

Buduća iskopavanja u Manastirištu mogla bi da otkriju gde se nalazila prostorija za obolele i podatke koji bi više osvetlili znanje i veštine srednjovekovnih monaha „lekara“.