Američki doktorand se nastanio u selu Aradac

Zrenjanin – Vladimir Popov je 2001, sa dvadeset godina, otišao u Ameriku i tamo dobio punu stipendiju. Studirao je biohemiju u Nju Džerziju na Ramapo koledžu. Pošto je diplomirao, 2005. je upisao doktorske studije iz biohemije i molekularne biologije na univerzitetu „Tomas Džeferson“ u Filadelfiji. Završio je i postdoktorske studije. Onda se vratio da radi u bolnici „Sveti Jovan“, najvećoj privatnoj zdravstvenoj ustanovi u Banatu, čiji je suvlasnik dr Mileta Popov, Vladin otac. Vladimir je sa sobom doveo i mladu Amerikanku.

Najstariji brat Veljko je lekar i radi u Bostonu, a srednji brat Dušan je takođe lekar, ali radi u zrenjaninskoj bolnici gde je trenutno na specijalizaciji iz hirurgije. Zahvaljujući Veljku, svojevremeno je uspostavljena kompjuterska veza sa bolnicom „Sveti Jovan“ iz Amerike odakle su tamošnji lekari obavljali ultrazvučni pregled naših pacijenata u Zrenjaninu. Prvi put u Banatu.

Interesantno je da se Vladimir nije vratio direktno u Zrenjanin već u obližnji Aradac, rodno selo svojih roditelja. Na povratku iz Amerike poveo je i suprugu Dženet s kojom se ovde venčao. Ona je završila psihologiju i dok uči jezik ima nameru da nastavi da radi za jednu američku firmu preko Interneta, a za koju je radila dok je živela u Filadelfiji.

Vladimir se vratio 2010. i počeo da radi kao generalni menadžer u privatnoj bolnici „Sveti Jovan“. Tokom doktorskih studija i rada u Americi on se obrazovao i iz menadžmenta i finansija. Misli da će mu američko iskustvo mnogo koristiti jer se i naše društvo razvija u tom pravcu. Zašto ovde ne bi nešto bilo prihvaćeno, a tamo se pokazalo kao dobro?

– Imao sam par ponuda za stalni posao tamo i sigurno bih mnogo više zarađivao, ali ovaj prelaz iz školovanja u praksu je preloman i odlučio sam da je sada pravo vreme da se vratim i ovde započnem novi život. Proteklih desetak godina redovno sam dolazio ovamo i primećujem da se postepeno menja svest. Prvo što se ovde zapaža jeste to da je sistem neefikasan, i to u mnogim domenima života. Najprisutnija ovdašnja formula je FT1P – fali ti jedan papir. Komplikuje se i kada za to nema potrebe. Na šalteru će ti najpre reći da dođeš sutra, i opet kad dođeš, nije sve završeno, pa dolaziš nekoliko puta. Kasnije ustanoviš da se sve to moglo odraditi za jedan dan. Nije mi jasno zašto se okleva. Kao da se to radi namerno. Umesto da svako svoj posao završi što pre i da za to bude i adekvatno nagrađen – komentariše mladi doktor nauka.

Uspeh na njegovom sadašnjem radnom mestu uveliko zavisi od odnosa u našem društvu prema privatnom sektoru u zdravstvu.

– U Americi je težište na osiguranju i ako ga imaš možeš da biraš gde ćeš da se lečiš, važno je da si osiguran i osiguranje će pokriti troškove. Kod nas se privatne bolnice još uvek uglavnom finansiraju samo iz uplata pacijenata – objašnjava Vladimir naglašavajući da se i ovde stvari menjaju, da se javljaju privatna osiguranja i da se nada da će i ovde brzo da dođe vreme u kome će i privatni i javni sektor imati iste uslove, što će, pre svega, omogućiti pacijentima da biraju uslugu i idu tamo gde je ona bolja, zaključuje naš sagovornik.

Đuro Đukić