Pisma i računi stižu i kroz smetove

Kada sneg i led prekriju brda u Đerdapskoj klisuri do dalekih zaselaka sela Miroč na istoimenoj planini i Golubinja pored Dunava može se samo peške. Onda poštar Bogoljub Đorđević (45) s velikom teškom torbom hoda i po nekoliko kilometara između domaćinstava smeštenih na udaljenim brdima ili po nepristupačnim gudurama. Teško jeste, ali poštar se ne žali.

– Sneg je već napadao na Miroč planini i pojedini putevi su neprohodni, pa dokle mogu dođem službenim automobilom, ili kada je suvo, mopedom, a onda – po brdima, do udaljenih naselja – idem peške. Nije prijatno, jer je hladno, blizu je pogranično područje, ima i divljih životinja, ali, šta da se radi, to je posao poštara – objašnjava Đorđević.

On ovaj posao radi već 21 godinu. Sada pokriva područje dve mesne zajednice – Golubinje i Miroč, i dnevno pređe i šezdesetak kilometara da bi odneo pošiljke u sve kuće na ovom velikom prostoru. U svom rejonu ima 530 domaćinstava sa 1.485 stanovnika. Do onih koji žive uz obalu Dunava nije teško doći, ali nevolja je kada se treba penjati po brdima, ići kroz šumu i verati uz gudure lepe, ali nepristupačne Đerdapske klisure. A pošiljki svakog dana ima napretek. Iako su mnogi zamenili klasična pisma i razglednice porukama koje šalju elektronskom poštom, u ove krajeve često stižu pošiljke iz inostranstva jer mnogobrojni žitelji su odavde otišli da rade u druge zemlje A tu su i nezaobilazni računi, kojih je torba ovog poštara uvek puna.

– Najviše posla ima u danima određenim za isplatu penzija. Tada je torba pretesna za svu poštu, jer u ovom području živi 253 penzionera kojima se „na ruke” isplaćuje primanje. Zaista je nezgodno nositi pošiljke, jer je u pitanju novac, koji sam raznosim do udaljenih domaćinstava i do njih prolazim pustim i nepristupačnim krajem – objašnjava Đorđević.

I drugih dana, međutim, ima šta da se radi. Ovaj poštar živi s porodicom, ženom i dva sina, u naselju Misna, nekadašnjoj industrijskoj zoni, koje je devet kilometara udaljeno od Donjeg Milanovca. Na posao kreće rano ujutru, da bi na radnom mestu u donjomilanovačkoj pošti bio u 7.30 časova. Onda sledi razvrstavanje pošiljki ili odlazak u pošte u drugim mestima po pošiljke, a zatim Đorđević odlazi u obilazak rejona i nosi sve ono što je pristiglo za 24 sata. I tako sve do sumraka u ove zimske dane, oko 16 časova, kada se vraća u donjomilanovačku poštu.

– Leti je sve jednostavnije, nema neprohodnih puteva i rejon tada obilazim na mopedu. Koristim ga i u jesen ili zimu, ako je suvo, jer njime lakše dolazim do kuća. Dnevno prođem i do 60 kilometara u oba pravca, jer su zaseoci na planini Miroč raštrkani po brdima – priča poštar.

U udaljenim domaćinstvima žive uglavnom stariji ljudi, kaže Đorđević. Mladih gotovo i da nema, jer su mnogi otišli da rade u inostranstvo. Oni koji su ostali bave se pretežno poljoprivredom i šumarstvom. Poštaru se najviše raduju kada treba da im donese penziju. Ima i onih koji mu nerado otvaraju vrata kada donosi račune. Ali, sve je to deo posla.

Bogoljub Đorđević proglašen je najboljim radnikom Pošte Srbije u prvom kvartalu 2011. godine.

– Bio sam veoma srećan kada sam čuo da sam dobio priznanje – kaže skromno Đorđević.

----------------------------------------------

Konj kao prepreka

U svom radnom veku Đorđević je doživljavao i različite zgode. Tako se jednom u zaseoku Štrpce koji pripada Mesnoj zajednici Golubinje, na uskom putu, susreo s konjem koji je vukao veliko stablo.

– Gazda ga je naučio da sam vuče drvo iz šume do imanja, ali i da sluša samo njega. Zaustavio sam automobil i izašao, tu se našao i jedan komšija koji mi je pritekao u pomoć, počeli smo da vičemo na konja i da mašemo rukama, ali on nije hteo da stane. Išao je pravo ka vozilu, a za sobom je vukao ogromno stablo koje je pretilo da ošteti automobil. U poslednjem trenutku, ne znam ni sam kako, malo je skrenuo s puta i prošao tik pored vozila – priča Bogoljub Đorđević.