Klemente na potezu

INTERVJU
Retko se događa da vrhunski fudbaleri organizatori igre nemaju odgovarajuću minutažu. Zbog toga je Saša Ilić, srpski reprezentativac, veoma zanimljiv. Igrač, koji je godinama bio veoma uspešan vođa Partizana i u svoju biografiju upisao pet titula prvaka naše zemlje, dva domaća kupa i jedan šampionski lovor u Turskoj, nikada nije dobio pravu šansu da svoj talenat pokaže i dokaže i u najboljem nacionalnom timu.

Ilić je ubeležio 32 nastupa u reprezentaciji, na kojima je postigao četiri gola, ali je samo 11 puta počeo meč i odigrao samo tri cele utakmice. U tih celih" 270 minuta je postigao dva pogotka, i to Italiji u kvalifikacijama za EVRO 2004. i na nedavnom Svetskom prvenstvu u Nemačkoj u duelu s Obalom Slonovače. Na terenu je ukupno proveo 1.391 minut, ili u proseku 43,5 minuta po susretu.

– Smatram da su igre u klubu preduslov da neko igra u reprezentaciji. Kada pogledam unazad: šest-sedam godina sam član selekcije, a igrao sam svega na 12 takmičarskih utakmica, od toga dve cele, i dao tri gola. Mislim da sam zasluživao veću minutažu, odnosno priliku da pokažem više. Verovatno u tome ima i moje krivice.

• Da li je neki sukob sa sadašnjim selektorom Klementeom razlog što ste u selekciji Srbije na tri od šest utakmica proveli na terenu samo 117 minuta?

– Nikada nisam imao nikakav konflikt ni sa jednim selektorom, ni sa saigračima. Uvek sam se ponašao kako dolikuje reprezentativcu. Sadašnji selektor je vrhunski profesionalac, koji za sada dobro vodi naš nacionalni tim. Uostalom, to pokazuju rezultati i plasman na tabeli kvalifikacione grupe. I sa njim imam veoma korektan profesionalan odnos. Nije ni Klementeu lako, jer je stranac. Ali, ne želim da se namećem preko novina. Najvažnije je da reprezentacija ima dobre rezultate i da se kvalifikuje za Evropsko prvenstvo u Austriji i Švajcarskoj.

• Kako ocenjujete Vaš učinak u 2006. godini?

– Na klupskom planu sam prezadovoljan, jer smo osvojili titulu. Igrao sam dobro i postigao dosta golova. Što se tiče reprezentacije, veliki uspeh je otići na Svetsko prvenstvo. Međutim, očekivao sam da će u Nemačkoj biti sve drugačije, pre svega bolje. Nadao sam se, kao i ostali, da ćemo napraviti nešto značajno. Bio sam uveren da imamo kvalitet. Nažalost, nije bilo tako. Očigledno nam se nisu poklopile sve kockice. Za mene je učešće na Mundijalu veliki i težak udarac za naš fudbal. On nam je jasno stavio do znanja gde smo i da moramo sve iz početka.

Tek kada se ode na veliko takmičenje vidi se kakve su ostale reprezentacije. Mi imamo igrače koji igraju i u velikim klubovima, ali nam je ipak nešto nedostajalo. Opravdanja nema. Srećom, brzo su došle nove kvalifikacije. Nadam se da ćemo na EVRO 2008. popraviti utisak.

• Kakav je turski fudbal u odnosu na Evropu?

– Poslednjih godina je mnogo napredovao i više nema velike razlike u odnosu na druge zemlje. Uostalom, Turci su bili treći na Svetskom prvenstvu 2002, a moja "Galata" je na kraju dvadesetog veka osvojila Kup Uefe i Superkup Evrope. Igranje u turskoj ligi je izuzetno teško. Novajlije se teško uklapaju i prihvataju, pogotovo stranci. Period adaptacije ne postoji. Od igrača se traži maksimum. Na tome insistiraju i čelnici kluba, treneri, saigrači, a posebno navijači. Zbog toga ima dosta vrhunskih fudbalera, koji jednostavno nisu uspeli.

U sva tri istanbulska kluba je veoma velika presija. Svi traže pobede i trofeje. Pored toga postoji puno sportskih časopisa, pa novinari prosto "proganjaju" igrače. To je i razumljivo, jer je fudbal u Turskoj sport broj jedan. Međutim, često se izmišlja, pa te smicalice prave probleme igračima.

• Turska ima dva predstavnika u Ligi šampiona, ali oni nikako da prođu takmičenje po grupama. Zašto?

– Problem je u neobučenosti domaćih igrača. Evo, recimo "Galatu" ove godine niko nije nadigrao, ali su rivali umeli da kazne greške. U nacionalnom prvenstvu je lako, jer kvalitetom nadoknadimo i dva kiksa na utakmici. Međutim, u Evropi to ne može da prođe. U velikim mečevima često odlučuje jedna greška. Situacija se popravlja dovođenjem stranaca, ali nema strpljenja, već se odmah traže rezultati. Pa, ako loše krene brzo se menjaju i treneri.

• Da li se i u turskom fudbalu obrće veliki novac?

– Turska je veoma bogata zemlja. Ima puno bogatih, koji dosta ulažu u fudbal. Fudbal je najveća reklama u Turskoj. Zbog toga se obrće izuzetno veliki novac, pa i ne čudi dolazak vrhunskih igrača. Turci predstavljaju rivalitet klubova kao nešto veliko i značajno, ali po mom mišljenju to ipak nije kao, recimo, kod nas između Partizana i Crvene zvezde. Kod njih je normalna pojava da igrač, koji je igrao u Fenerbahčeu dođe u Galatasaraj, ili Bešiktaš. Oni takvog fudbalera prihvataju kao da je oduvek sa njima. Što se tiče navijanja stvarno su fanatični. Svaka utakmica se igra pred punim tribinama. Navija se do kraja, posebno ako ide dobro. Tada je milina biti član velikog kluba. U odličnim sam odnosima sa navijačima. Nisam incidentna osoba, ne volim da sam u novinama i da sebe ističem u prvi plan. Trudim se da pružim maksimum, a navijači to izuzetno cene i podržavaju. Saleću me, hvataju za rukave, traže razgovor i autogram. "Cimaju" te, jer znaju da imaš obavezu da pričaš sa njima. I na to sam se prilagodio. Kada igraš u jednom od tri najveća turska kluba svi te znaju..

• Kolika je uloga srpskih igrača u Turskoj?

– Sve veća i značajnija. Eto, Stepanov se odlično uklopio i ponajbolji je igrač Trabzona. O Kežmanu ne treba ni trošiti reči. Moj učinak neka ocenjuju drugi...

• Ugovor Vas obavezuje na vernost "Galati" još godinu i po, ali i pored toga se pominje prelazak u Italiju?

– O tome se stalno priča i piše. Nedavno sam obavio preliminarne razgovore s čelnicima kluba oko produžetka saradnje. Znači, za sada sam tamo, a da li ću i koliko ostati ne znam. Navikao sam se i ne mogu da se požalim da mi je loše. Imam dosta dobru godinu iza sebe, kao i prethodnu, pa sam sa te strane stvarno zadovoljan. Videćemo šta će dalje biti. Nemam neke specijalne ambicije. Ranije, kada sam ih imao i kada je trebalo da ih ostvarim nisam uspeo iz raznoraznih razloga. Sada mi je prioritet da obezbedim sebe i porodicu. Dakle, nisam u situaciji da biram da li ću u Italiju, Španiju...

• Da li ste se adaptirali na život u Turskoj?

– Prilagodio sam se načinu života u Istanbulu. Postoje delovi koji su evropski, po kojima nikako ne možete da primetite da ste u Turskoj. Samo par stotina metara dalje je sasvim drugačije, tipično turski, sa ambijentom koji mi se uopšte ne sviđa. Najveći problem predstavlja izuzetno velika gužva u saobraćaju. Iako imaju puno autoputeva, nekada je potrebno i više od dva sata da dođete na željeno mesto. To me iritira, ali je za višemilionski grad to normalna pojava. Nemam neko specijalno mesto za izlazak. Živim u sportskom centru, blizu aerodroma. Imam dosta prijatelja. Najčešće izlazimo u obližnji tržni centar. On podseća na evropske, sa dosta lepih restorana.

• Sa kim se najviše družite?

– U ekipi imam hrvatskog reprezentativca Tomasa, koji mi je mnogo pomogao kada sam došao. I sa ostalim strancima se družim, sa njima i sa nekoliko turskih igrača sporazumevam se na engleskom jeziku. Turski nisam posebno učio, ali za godinu i po dana sam zapamtio dosta reči. Držimo se zajedno. Sada je tu i Mateja Kežman. Imam i prijatelje, koji nisu iz fudbala. Na terenu se sa  svima dobro slažem. Ipak, izdvojio bih Hasana Šaša, koji je prošle sezone zaista dobro igrao. Dosta golova sam dao posle njegovih asistencija. Mada, uglavnom se više ja prilagođavam njima, nego oni meni, što je i normalno.

• Da li ste zadovoljnim postignutim u karijeri i ima li nečega za čim žalite?

– Ne mogu da kažem da nisam zadovoljan. Sa Partizanom sam ostvario sve što sam želeo. Osvajali smo trofeje, igrali u Ligi šampiona. Jedino mogu da žalim što sam, bar do sada, ostao nedorečen u reprezentaciji i što možda nisam ranije otišao u inostranstvo. Ali, tako je u životu uvek nešto moraš da izgubiš, da bi drugo dobio.

-----------------------------------------------------------

Teško mi je zbog Partizana

Na pitanje kako doživljava zbivanja u Partizanu, Saša Ilić, rekorder "crno-belih" od raspada SFRJ po broju odigranih utakmica i postignutih pogodaka, je odgovorio:

– Veoma mi je teško, jer Partizan volim. On je moj drugi dom. "Crno-beli" su u poslednjih 15 godina bili naša najbolja i najtrofejnija ekipa. Možda je ovo i moralo da se desi. Sigurno je da su sva događanja negativno uticala na mladu ekipu i da su jedan od uzroka slabih igara i rezultata. Nadam se da će brzo izgladiti nesporazume s navijačima, prevazići krizu i ponovo biti najbolji. Kompromis se mora pronaći, jer Partizan ne može bez navijača, kao što ni oni ne mogu bez njega.

-----------------------------------------------------------

Osvojio osam trofeja

Saša Ilić je rođen 30. decembra 1977. godine u Požarevcu. U periodu od 1996. do 2005. je za osam i po sezona odigrao tačno 200 prvenstvenih utakmica za Partizan, postigao 98 pogodaka i osvojio pet titula i dva nacionalna kupa. Ukupno je 432 puta obukao "crno-beli" dres i dao 197 golova. Proleće 2004. je proveo u španskoj Selti, a od leta 2005. je član turskog Galatasaraja, s kojim je ove godine osvojio šampionski lovor. Za nacionalni tim je debitovao 16. avgusta 2000. protiv Severne Irske u Belfastu (2:1).