Dnevnik lude godine

Sanja: Sećaš li se onoga o čemu si razmišljao prošlog prvog januara 2011?

Peca: Sećam se. Prva pomisao odnosila se na količinu urušavanja koja nam predstoji, jer naš život poslednjih decenija ima kontinuitet u gradaciji krize. Godine uglavnom pamtimo po malim podvizima kojima smo uspeli da prebrodimo krize i po obećanjima bolje budućnosti koja nikada nije došla, ili je izgubila adresu u nameri da dođe. Taj osećaj – pitanje: koliko će biti urušavanja koje nam neminovno slede mene ne napušta. Mator sam za lažne nade, ali godinu što dolazi sačekujem sa zebnjom da će spuštanje koje nam sledi biti još bolnije. Opet, negde u meni tinja hipi mantra: Najvažnije stvari u svetu ostvarili su ljudi koji se nisu predavali kada nije bilo nikakve nade. Pripadam generaciji koja je možda bila prenaivna u svojim verovanjima, ali je nešto ipak izgradila i zapamtila lepe stvari. Mlađi naraštaji nisu stigli ni u šta da poveruju, niti išta da zavole, a da se tog brzo ne zastide. Uprkos svim tehnološkim prednostima u kojima mlađe generacije žive, oni nemaju privilegiju topline, privilegiju velikih uzora, privilegiju neprevrtljivih ljudi koju su imala naša odrastanja. Danas se ispostavlja da nema održive i normalne stvarnosti. Sve može da se uruši, poništi i nestane za jedan dan, kao da nikada nije postojalo. Znaš, ima ta istina: Harmonija je sinteza simetrije. Simetrija je analiza harmonije. Mi smo osuđeni na život bez harmonije i simetrije.

Sanja: Moj prvi januar prošle godine bio je i bez harmonije i bez simetrije, bila sam u Tunisu i ja sam znala kao što zna svako ko se ikada bavio novinarstvom da revolucija počinje. Mi iz Beograda prepoznajemo početke prevrata, grupice ljudi koje se skupljaju po uglovima i naglo zaćute kada vide strano lice, prodavnice koje čas rade, a čas su zatvorene, tuberkuloznu atmosferu po kafeima i noćnim barovima. Novinarski sam proračunavala kada će početi pravi sukob i pucnjava i izračunala sam tačno. Moj let bio je poslednji let iz Tunisa pre no što će početi da padaju bombe po ulicama. To je bio let Yu-469, u 21 čas i 10 minuta. Odmah po poletanju aviona, na aerodrom je ušla vojska. U avionu su moj muž i kćerka zaspali, a ja sam sedela očajna – znala sam da počinje da gori najlepši i meni najdraži kontinent na svetu – Afrika. Sledeći avion koji je poleteo iz Tunisa bio je onaj sa Ben Alijem, svrgnutim predsednikom, koji je ubrzo preminuo. Izgleda da je skoro nemoguće sići s vlasti i ostati živ.

Peca: Svet se nepojmljivo promenio tokom godine, promenjeni su mnogi čelnici, na prvi pogled i sistemi, ali promenjene su i mnoge drugi stvari. Na primer, odnos prema novcu. Valute su pogubile autoritet. Promenile su se i profesije. Nekada je biti ambasador podrazumevalo gospodsku profesiju. Ove godine naši ambasadori često su bili voljom istorije svedeni na izveštače sa prve linije fronta ili reportere sa mesta tragedija, više nego opunomoćeni predstavnici Srbije.

Sanja: Ništa više nije fino i gospodsko, pa ni ambasadorska mesta. Sam život više nije moguće živeti fino i gospodski, to je bilo možda moguće katkad u prošlosti. Kažeš da novac gubi važnost. Meni se dogodilo da empirijski potvrdim da je tvoja misao tačna. Imam dva poroka, za sada nisu kažnjivi zakonom: čitanje i putovanja. I ti su nam poroci zajednički. Kad je nestalo novca, mirno sam nastavila da putujem, ali malo drugačije. Kod rođaka u Veneciju letos, gde sam videla i Bijenale i odmah posle kod sestre i prijatelja u Dubai. Viđala sam drage ljude i divne gradove.

Peca: Šta je došlo posle Dubaija?

Sanja: Istanbul. Na poziv izdavača, da se dogovorimo o detaljima u vezi sa prevođenjem jednog mog romana na turski. Na najfinijoj večeri, izdavač mi je rekao da su Osmanlije svim osvojenim teritorijama donosile na dar i demokratiju. Pitala sam ga u koji bi vid demokratije smestio danak u krvi. Nisam sigurna da će mi knjiga biti prevedena na turski.

Peca: Kakav utisak nosiš iz Dubaija?

Sanja: U Dubaiju, baš kao i svuda u svetu, vlada neka čudna erotoidno-tanatoidna atmosfera. U Dubaiju smo svake noći govorili „The night is young“ i sedeli tako redovno čekajući zoru. Mislila sam na Ficdžeraldov naslov: „Tender is the night“. U Dubaiju ima i mnogo mojih studenata. U Beogradu su doktorirali i sada u Dubaiju, pitaju, kao stjuardi, ostarele Nemice po avionima: „Kafu ili čaj“. Pitaju to tečno, na šest jezika, koliko često govore. Nije za njih bilo mesta u Srbiji. Bili su prekvalifikovani. Suviše lepi, suviše pametni. Taj Dubai mi je delovao kao Kazablanka u Drugom svetskom ratu. Grad prepun nasmejanih očajnika. Bila sam blizu ekvatoru, svake večeri je padala noć već u šest. Ali je uvek bila mlada. Eto, čitava Evropa je u krizi. Ali Turska i Nemačka nisu.

Peca: Turska i Nemačka su dve imperije koje se vraćaju. Proveo sam samo jednu noć u Istanbulu 1968, ali znam da grad nezadrživo raste. Prognoze kažu da će 2020. biti jedini evropski grad koji će spadati u petnaest najvećih svetskih megalopolisa. A nama je opet sudbina da smo na ivici dva sveta, ili meso u sendviču ta dva tako različita sveta. Nedostaje nam novi Vladimir Velmar-Janković da baci pogled sa kalemegdanskog grebena osećajući dah i duh dva imperije, nemačke i turske. Kad smo kod putovanja, tokom 2011. često me put vodio ka Parizu. Zahvaljujući Dušanu Batakoviću, ambasadoru, sveznadaru, doktoru sa Sorbone i iskrenom ljubitelju umetnosti, imao sam privilegiju da upoznam tri od četiri grandioznih slikara, koji su iz Beograda tamo stigli još 1962: Batu Mihajlovića, Ljubinku Jovanović i Peru Omčikusa (Kosa Bokšan je na moju žalost umrla 2009). Život je hteo da se sa Batom Mihajlovićem u stanu na Monparnasu smejemo i biramo slike za izložbu u našem kulturnom centru, a posle dve nedelje da ga pratim iza sanduka ka Aleji velikana na beogradskom Novom groblju… Onda sam, pri sledećem odlasku, upoznao fascinantnog Marka Stupara, koji je u jednom danu načinio podvig otvorivši dve izložbe, jednu na Monmartru, galerija „Rusar“, drugu u divnom kulturnom centru Šarentona, sa više od 150 radova. Očaran sam kako slika sjaj i senke Grada svetlosti, njegove ulice, život i kafee, način kako vidi Crnu Goru ili Vojvodinu. Volim što neprestano po dnevnoj i noćnoj Veneciji traži inspiraciju, onoj istoj Veneciji o kojoj ti često govoriš, o kojoj je Vlada Pištalo nedavno ispisao tako važnu knjigu.

Sanja: I Vlada nam je svetski putnik. Kad god stigne iz Amerike, nađemo se i vodimo beskrajne razgovore. Ali se prvo pitamo: gde je ko uspeo, bilo kako i kojim povodom – da otputuje. Vladi je Venecija opsesivno mesto, kao i meni. U Veneciji sam ove godine otišla na Bijenale, bila je jedna izložbena soba gde sam ostala zapanjena: izložen je veliki srebrnasti tanjir, na koji spuštaš prste na deset sekundi i tako ti snime bilo, otkucaje srca. Na taj način uveče umetnik može da napravi simfoniju, ako želi, od naših otkucaja srca. Ili crtež. Kardiogram krvi. Venecija je fascinantna. Grad na vodi koji često plane. La Feniče, opera, gorela je tri puta, Duždeva palata gorela je tri puta, takođe.

Peca: Znaš li zašto? Zato što je Venecija građena na našem materijalu, a naše drvo oduvek ume da gori. Venecija se sazidana na žuljevima i znoju naših majstora. Snagu koja je učinila da Venecija bude to što jeste delom smatram i našom. Gradovi su kao dijamanti. Ništa više nego komadi uglja dobro zaglavljeni na pravo mesto u pravo vreme. Nama nedostaju gradovi istinski simboli. Venecija sebi nije dozvolila promene, divljanja. Ništa ne sme da se popravlja ili menja tek tako u tom gradu-čudu. U Parizu svakih šest godina moraš da središ svoju zgradu, sve metalne balkone, kapije. Venecija, Pariz... ozbiljni gradovi imaju instrumente i načine da čuvaju lepotu svoje prošlosti. Mi pripadamo narodu neoprostivo kratkog pamćenja, narodu koji je skloniji da ispočetka pravi istoriju nego da poštuje svoje vrednosti, čuva posebnosti i gaji tradiciju. Nećemo znati da poštujemo dok ne naučimo da istinski volimo. Tačka.

Sanja: Mi živimo čudan trenutak. Pola Srbije je u 19, druga polovina u 21. veku.

Peca: Jer dolazimo iz prošlosti koja nas ne pušta. Budućnosti se bojimo jer znamo da u njoj nećemo dugo živeti.

Sanja: U Bibliji ima jedna rečenica koja kaže „vreme će se skraćivati“. I odjednom, kao da se vreme skratilo.

Peca: Što si stariji osećaš kako se vreme ubrzava. Ja sam sada u stanju da celu jednu godinu lepo vidim. Nekada sam svoje godine merio po godišnjim dobima, olimpijskim ciklusima, novim pesmama, knjigama, modama... Danas klinci mere godine po pojavi novih igrica, mobilnih proteza i pomagala koje će im zameniti obrazovanje. Naše vrednosti su sve manje njihove vrednosti. Kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu išao sam u šesti razred i sećam se jednog otmenog duha od oktobra do decembra te 1961. u Beogradu. Danas Đoković osvoji najveći turnir na svetu i priredi se amaterska doček-zabava sa hitom „Gaće“. Ispada da odbojkaši i odbojkašice postaju prvaci Evrope samo da bi mahali sa gradske terase, a sutra bili zaboravljeni. To što oni ostvaruju samo su male kapi u okeanu. Ali naš okean bi bio mnogo manji bez tih kapi.

Sanja: Te godine kada je dobio Nobela, veliki pisac Andrić je posetio Smederevo, ja još nisam bila rođena. Moj otac ga je upoznao i kao strastveni šahista, pitao ga da li je ikada igrao šah. Andrić je odgovorio: „Mladi čoveče, ja nisam mogao da služim dva gospodara“. Sada u Turskoj, za ogromnim stolom, sedeli smo na tri ulice od stana gde živi jedini turski laureat Nobelove nagrade, Orhan Pamuk, ali niko osim mene nije Orhana upoznao. U Turskoj Orhana čitaju i poštuju, ali sa distance. Mi ga i čitamo i volimo.

Peca: To je meni Bregović razjasnio sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kad je bio na vrhuncu ovdašnje slave. Kaže: „Peco, kako da budem zvezda u Sarajevu, kad kasirka u samousluzi zna da kupujem dvesta grama salame i pola kila hleba?“

Sanja: Ipak, veličina se neminovno prepoznaje. Ovogodišnjeg nobelovca Tomasa Transtremera upoznala sam u Beogradu. Otkrio ga nam je, kao i toliko druge, Petru Krdu. Njegova smrt ogroman je civilizacijski gubitak i za srpsku i za rumunsku kulturu. I moj lični gubitak. Bio mi je najbliži prijatelj. I gospodin sa najfinijim svetskim manirima, inteligentan i odan, pun poštovanja prema umetnosti.

Peca: Petru Krdu bio je dokaz da ljudi čine metropolu, a ne obratno. Krdu je od Vršca umeo da napravi centar sveta i neopisivog kosmosa.

Sanja: Sam Petru bio je najdivniji kosmos koji sam upoznala. Transtremera je bilo moguće upoznati, ali ne i govoriti sa njim, moždani udar mu je već uzeo moć govora, ali dok sam sedela sa Transtremerom, imala sam neprekidnu potrebu da pišem stihove. Poezija je hujala svuda oko nas. Oluja poezije.

Peca: Naravno. Transtremer tu snagu nosi sa sobom. Posle dobrog koncerta ja ni dan danas ne mogu da zaspim. Ogromna količina dobrote i umetnosti koja s bine siđe do mene, ne dozvoljava mi da usnim. Moja supruga je u Amsterdamu u Van Gogovom muzeju plakala čitavu večnost. Prosto sedela i tiho plakala. Ja ulovim sebe da često stojim pred katedralama i divim se tim neznanim kamenorescima koji su bez alata i tehnologije, po pravilu bez pravih crteža, znali tajnu kako graditi i istovremeno stvarati čudo. Da ne ostanem nedorečen, ja sam nem i pred neznanim genijem sopoćanskih fresaka.

Sanja: Kad god mogu, nije mi teško da promenim po tri aviona da bih videla jednu sliku. Ali ta jedna posle mesece i mesece mog života osmisli i osvetli. Pamtim da su me suze sustigle u Nacionalnoj galeriji u Londonu, pred Velaskezovom slikom „Marta se žali Hristu“, gde je glavna scena jednostavna: starica grdi Martu koja luta mislima umesto da se bavi domazlukom, a Marta razmišlja o susretu sa Hristom, o duhovnom životu. To je priča o svima nama. Svako bi od nas želeo taj drugi, žuđeni, željeni život, umesto ovog plošnog, stvarnog, često besmislenog, neprekidno lažnog. Drugi put sam bila opčinjena u Pešti na izložbi celokupnog Van Goga, bila sam tamo sa majkom i kćerkom. Pamtim da mi se dogodio jedan čudesan uvid: na čitavoj izložbi nije bilo zle slike, ni iz jedne u tebe nije tuklo ništa sem dobrote, praštanja i milovanja, svaka te je slika uzdizala, slavila je život. Taj umetnik bez novca, bez ijedne pare, bez žene, bez ikakve radosti i nežnosti, blagosiljao je svojim delom ovaj i ovakav svet. Na kraju su bili izloženi irisi, sa kojima sam se tri puta u sebi pozdravljala. Kad govorimo o slikarstvu, ne mogu da ne spomenem da ovu godinu pamtim i po Tucovićevoj novoosnovanoj galeriji „Uroboros“, gde smo se tako često sretali. Tucović i Dunjić su dva velika imena, ta njihova divna energija dobrote, dara, visoke lucidnosti, učinila je meni ovu godinu lepom.

Peca: U „Uroborosu“ je ove godine ispravljena nepravda prema Geri, poslednjoj našoj tajni beogradskog, njujorškog i pariskog slikarstva.

Sanja: Dok je Gera bio izložen, Beograd je drugačije disao. Kao da su se slike iz „Uroborosa“ izlivale na pločnike i neki ritam rokenrola ljuljao je grad. Ove godine sam videla šta je 21. vek u Dubaiju. Nema prošlosti. Imaju najvišu zgradu na svetu, najluksuzniji hotel na svetu, zgradu zakrivljeniju nego toranj u Pizi, ali imaju muzej sa nekoliko eksponata. Sadašnja civilizacija ukida sećanje. Makar u Srbiji.

Peca: Postoje i izuzeci. Tokom poslednje dve godine imamo tri novopostavljene spomen ploče u Parizu: na Invalidima „svim Srbima poginulim u Velikom ratu i srpskim dobrovoljcima poginulim u ratovima za oslobađanje Francuske“, na Monmartru nedavno postavljenu plaketu bratimljenja Monmartra i Skadarlije i sada, na Sv. Nikolu, treću spomen-ploču, na aveniji Petra Prvog od Srbije, posvećenu Petru Karađorđeviću, velikom čoveku demokratije i odanom prijatelju Francuske. Bilo bi divno da mnoge nedostajuće spomen-table imamo u Beogradu, jer ih dugujemo značajnim ljudima. Ako mi to ne učinimo, neće niko. Dogodi se, srećom, i drugačije. Eto, Duško Trifunović će dobiti ulicu, on, koji je napisao stihove: „Po meni se ništa neće zvati...“ U svetu se o tome brižljivo vodi računa. U Londonu se čeka tri decenije po smrti, da bi neko dobio plavu plaketu. Ipak, učinjena su dva izuzetka: u slučaju Džimija Hendriksa i Džona Lenona. Najbolje se osećam kad idem ulicama nazvanim po imenima ljudi koje sam znao. Volim gradove u kojima ulice ne menjaju nazive sa dolaskom svake nove vlasti. Ponosan sam što sam svoje tri škole završio u ulici koja nosi ime Petra Čajkovskog. Osećao bih se loše da sam se školovao ili živim u ulici slavnog diktatora.

Sanja: Ima nešto čudno sa mnom i Beogradom. Ranije, dok smo putovali da bismo upoznavali veliki svet, vraćala sam se tugujući za tim svetom, sada, kako se vraćam u Beograd, sve ga više volim. To je kao zaljubljivanje u lošeg momka, lokalnog, šarmantnog mangupa, koji ima bezbroj mana i nesavršenosti.

Peca: Ali zaljubljujemo se u nesavršenosti, jer je to tako ljudski. Zaboravljamo da sreća ne dolazi kao rezultat uzimanja nečega što nemamo, već prepoznavanjem i cenjenjem onoga što imamo.

Sanja: U svetu sanjam Beograd. Beograd snimljen unutarnjim okom. Obožavam fotografije. Četiri sata pred smrt, tvoja prijateljica Eni Lebovic fotografisala je Lenona koji je sam tražio da se razodene i slika se u položaju fetusa uz Joko Ono. Četiri sata posle te fotografije bio je mrtav.

Peca: Da. Pamtim te fotografije. Mogu da živim u mnogo gradova na svetu, ali dom mi je samo u Beogradu. Kuća se kupuje, dom se pravi. To je trajni proces. U domu žive duhovi svih tvojih prethodnika, dom te boli, tu je sve što u tvom životu vredi.

Sanja: Pamtim koncert Ive Pogorelića, on je tako svirao, da sam ja zaboravila da dišem, to je taj doživljaj muzike koja nas uzme. U roku, to je Koen. Čujem prve akorde Koena i već sam osvojena.

Peca: Čuj novu pesmu „Pokaži mi mesto“ sa albuma „Stare ideje“ koji će se uskoro pojaviti! Njenim prvim taktovima i tim glasom filozofa bićeš pobeđena. Rokenrol stari kao umetnost bez obzira na to koliko se podmlađivao novom krvlju. No, ista količina talenta i dalje ti je nužna za rokenrol koliko za filmsku, likovnu i pozorišnu umetnost ili književnost, ako želiš da osim trenutnog uspeha ostaviš trag. Talenat se ne kupuje, ali kada se istinski pojavi, prepoznaćeš ga u činjenici da će se osporavatelji momentalno ujediniti protiv njega. Ali ne vredi, talenat kao voda nađe svoj put... Motivacija je ono što te tera da započneš. Navika je ono što te drži da ideš dalje. Mi smo prva generacija koja je sačekala da tako naši rok junaci dođu u ozbiljne godine. Sećam se kad sam upoznao Bregovića 1974. da mi je rekao: „Dok ovo moje traje, tih nekoliko minuta...“ Niko nije planirao da u tome ostane dugo ili zauvek, ceo život. A pokazalo se da je divno stariti u svojoj umetnosti.

Sanja: Ali rokerima se desilo ono što je Andrić rekao u „Prokletoj avliji“: „Svako od nas će umreti od svoje najveće strasti“. Peco, čuvaj se rokenrola!

Peca: Slava je nepravedna. Prokletstvo svake kreativnosti se ogleda u ranim i bespotrebnim umiranjima. Umetnici su posebna vrsta jer se odlikuju velikim darovitostima, strastima, grehovima i porocima.

Sanja: Mi smo strastven narod. Pun poroka. Veoma krvav ispod kože. Ne praštamo uspeh. Ne praštamo neuspeh. Ne praštamo žudnju za punim životom. Zato mladi odavde uvek i zauvek odlaze. Svake godine. U svim generacijama. Žale, ali odlaze. Oduvek tako. S druge strane, ne umemo da se dajemo i žrtvujemo za ono što je veće od nas samih. Seti se Gaudija. On je, na kraju, živeo i preminuo u onoj crkvi koju je gradio, a u koju bi sam Bog rado ušao da se nadiše lepote, crkvi „Sagrada Familija“ koja se još gradi u Barseloni. Tolika posvećenost ovde je skoro nezamisliva.

Peca: Ima tu jedan naš fenomen koji ostaje da se objasni: Kao narod ne valjamo. Ali smo zato fenomenalni pojedinci.