Carstvo igračaka na plećima iscrpljenih Azijata

I dok će većina mališana poverovati da im je omiljenu igračku u novogodišnjem paketiću doneo lično Deda Mraz, iskusnijem oku će biti dovoljan samo jedan pogled na etiketu sa natpisom „mejd in” i da utvrdi da je igračka proizvedena najverovatnije u Aziji, a još verovatnije u Kini.

Prema istraživanju koje je sproveo Bi-Bi-Si, oko 70 odsto svetskog tržišta igračaka snabdeva se robom napravljenom u Kini, a „mozak operacije” odnosno centri kompanija iz kojih se kontroliše proizvodnja smešteni su u Hongkongu.

To je ovom, po mnogo čemu specifičnom, gradu donelo epitet „grada igračaka”, a ovih dana se u prostorijama lokalnog instituta za dizajn održava izložba na kojoj se prikazuju najuspelije igračke  – od lutaka inspirisanih carskom Kinom, preko kultnih igračaka koje je upoznao ceo svet poput nindža kornjača, do digitalnih igračaka koje se priključuju na kompjutere i mobilne telefone najnovije generacije.

Uprkos činjenici da zapošljava na stotine hiljada radnika i izvozi na milione komada igračaka širom sveta, azijatske proizvođače muči svest da su večito zakovani na poziciji prve karike u lancu proizvodnje, a da najbolji (i najveći) deo kolača uzimaju velike zapadnjačke korporacije koje ih angažuju. Dizni, Lego, Volmart i Mekdonalds su samo neke od velikih kompanija za koje igračke proizvodi jeftina radna snaga zemalja južne Azije.

Stručnjaci upozoravaju da je u takvoj konstelaciji interesa došlo do stvaranja začaranog kruga jer upravo niska cena radne snage kvalifikuje azijske radnike da dobijaju velike poslove.

Podacima da nastanak carstva igračaka nije nimalo bajkovit bavi se najnoviji izveštaj hongkonške organizacije „Studenti i profesori protiv korporativne neodgovornosti”. U detaljnoj studiji ukazuje se na neljudske uslove u kojima rade zaposleni u kineskim fabrikama igračaka. Oni često rade u fabričkim centrima kilometrima udaljeni od porodica koje viđaju jednom godišnje, uglavnom oko kineske Nove godine.

Ova organizacija je u 2011. pratila rad tri fabrike igračaka koje snabdevaju neke od najpoznatijih svetskih brendova i njihovi zaključci su u najmanju ruku poražavajući.

Veliki broj obaveznih prekovremenih sati koji radnu snagu iscrpljuju do iznemoglosti, kašnjenje plata, uskraćivanje obaveznog ugovora o radu i uplata osiguranja, nedostatak propisane opreme što dovodi do čestih povreda na radu, dečji rad u letnjem periodu, slaba higijena u spavaonicama i kuhinji sa idealnim uslovima za razvoj zaraze – neke su od najupečatljivijih podataka koji opisuju sumornu svakodnevicu u fabrikama igračaka.

Međutim, statistički podaci pokazuju da je u 2011. zagarantovani minimalac u ovim postrojenjima porastao, a da će u 2012. biti veći za dodatnih 15 odsto. Premda ovi podaci ulivaju nadu radnicima, treba imati u vidu da je u poslednje tri godine potražnja igračaka na američkom i evropskom tržištu znatno opala, što predstavlja opasnost za celu industriju.

Analitičari upozoravaju da do brzog oporavka posrnulih zapadnih ekonomija neće doći i da azijski proizvođači treba da se okrenu nekim novim tržištima, pre svega domaćim. Kinesko tržište igračaka trenutno vredi kao petina američkog, ali se očekuje da u sledećih pet godina naraste za dodatnih 12 milijardi dolara, jer roditelji u Kini sve više postaju svesni obrazovnih potencijala igračaka.

Još jedna bitka koju armija lutaka, autića i lego kockica mora da dobije ako želi da preživi jeste ona sa video-igricama, kompjuterima i celom lepezom tehnoloških inovacija koje su sve više omiljena razonoda najmlađima. Ovaj sukob mnogi vide kao kraj ere igračaka kakve smo poznavali i početak nove u kojoj će visoka tehnologija raditi sve.

Glasniji su ipak oni koji govore o važnosti klasičnih igračaka za pravilan razvoj deteta i koji ukazuju na neraskidivu vezu koja kroz istoriju postoji među njima. Dosadašnja praksa ipak pokazuje da će prednost u odnosu na sentimentalne razloge kao i uvek imati profit.