Kako otpustiti tehničku vladu

Da ne dužim sa zaključkom, ja stvarno mislim da očuvanje Kosova i Metohije uopšte nije dobar izgovor za to što četiri meseca nakon izbora Srbija nije dobila novu vladu. Ako je u ovoj državi svako pitanje sem Kosova i Metohije od drugorazrednog značaja, i ako svaka državna obaveza može da čeka koliko god to Koštunica i Tadić požele, onda ovo više i nije država! Nastavite li ovim putem, uvažena imenovana gospodo, razgradićete mnogo više nego što ste sagradili, iako nas naprestano ubeđujete u suprotno. Da kojim slučajem nismo čitali Andersena, možda biste nas i prevarili. Ali čitali smo, pa vas jasno vidimo. Kao, vi šijete li šijete, kad ono, gle čuda, Srbija sve dalje od nove vlade...

Nije da se već ranije nismo na to navikli, naprotiv. Setimo se samo koliko su dugo ovu zemlju vodili likovi čija je zajednička karakteristika to što danas ni imena ne možemo da im se setimo. Ili kako je bilo slučajeva da više od godinu dana (od maja 1996. do jula 1997.) bukvalno niko ne bude guverner Narodne banke tadašnje SRJ, a da taj nečuveni skandal nikome čak ni ne zasmeta. Ili kako smo mirno gledali kako privredna aktivnost polako tavori negde oko bednih hiljadu dolara po stanovniku, bez ikakvog izgleda da se stvari poprave. Velika državna pitanja i onda su bila odličan paravan za sve ostalo.

Oni su to drugačije videli. "Tanjug (Beograd). Kako je saopštio Savezni sekretarijat za informisanje, konstatovano je da se ekonomska politika za ovu (1998) godinu uspešno ostvaruje u kvalitativnom (!!! - DP) pogledu, jer su njeni osnovni ciljevi postignuti, a to su stabilnost cena i kursa i dalji rast standarda stanovništva". Oooooj, živote! Inflacija je te godine bila 52 odsto, a crni kurs je skočio sa 5,2 na 8 dinara za marku, i on je depresirao 54 odsto! Tadašnji guverner je baš tih dana izjavio da je za njega skok nemačke marke ,,donekle misterija", dok su dileri ispred same Narodne banke, maltene ispod njegovog prozora, tiho zujali: "d’vize, d’vize"... Jezivo, zar ne? Negde u isto vreme, aktivirana je uredba kojom se mogao zabraniti rad medija koji "negativno utiču na spremnost građana da čuvaju teritorijalni integritet i suverenitet SRJ", a zloglasni Vučićev Zakon o informisanju, Miloševićevi kamioni s peskom i još uvek neznano čiji snajperisti tek su vrebali svoje prave, velike žrtve. Da preskočim onaj najgori deo, tek, do oktobra 2000. godine, inflacija je dostigla 144 odsto. Pred sam odlazak, uredbu o liberalizaciji cena potpisuje Vojislav Šešelj, u liku potpredsednika vlade koji je, međutim, na tu funkciju dao ostavku još godinu dana ranije, pa nikom ništa.

Zašto bi se sada ponovo trebalo vraćati unazad? Otkuda magistru Velimiru Iliću pravo da nam pomera pamet i najavljuje koaliciju sa likovima iz prethodnog pasusa, zar ih nije on lično bagerima i kamenjem oterao s vlasti! I čemu služe te priče da bi ovo stanje moglo da traje sve do novembra? Koji se to viši interes krije iza toga? Kosovo i Metohija, jedini naš viši interes, sa ovim ama baš nikakve veze nema, kako se to jasno vidi, dragi naši šnajderi nove srpske vlade. Od javnog interesa ovde nema ni slova j...

Kako sada privući strane investitore i obezbediti Srbiji održivi rast? Pokušajte da zamislite nekog investitora koji upravo razmišlja da li da dođe u Srbiju. U Srbiju? Jel’ to beše ona zemlja gde ni vladu ne mogu da sastave, ne, ne, to je ona Srbija gde radnici štrajkovima razbijaju već ugovorene (ali izgleda sumnjive) tenderske privatizacije. Ili je to ona Srbija gde su radnici, da citiram "spremni da brane svoje interese čak i radikalnim potezima, kao što je paljenje Robnih kuća", a da niko čak i ne pomisli da se to zove - terorizam! Ne, ne, ipak je to Srbija koja formira novi brend, pod radnim imenom "skandalozne prodaje državnih paketa akcija", gde je već zabeleženo nekoliko značajnih referenci. A onda zamislite da strani investitori stvarno i ne dođu. I da zaposlenost nastavi da pada, kao što će se desiti. Šta će onda biti sa nama dok vi, onako zaneseni, i dalje sastavljate vladu koja mora biti partijski čista, ako već ničeg drugo čistog tu više nema.

A ko bi to bio pomislio one davne, 1990. godine, kada smo u vama prepoznali onaj obrazovan i kulturan svet koji će jednoga dana znati da definiše i da zaštiti javni interes, uz to da nas dostojno predstavi svetu. Koji će znati da se pravila igre nikada ne smeju baš toliko obesmišljavati, jer data reč i javni interes obavezuju. Da, upravo zato smo i tada, i sada, glasali za vas. Otpušteni ste.