Traženje mere

Šifra održanja i uzdizanja čoveka mogla bi se – možda – tražiti i u pronalaženju mere i prožimanju: svetog i svetovnog; većeg i manjeg, kao i većine i manjine; rada i dokolice; celine i delova; između polova; između nacionalne i građanske ideje; duhovnog i materijalnog; struke i politike; službenog i privatnog... Ali ravnoteži u savremenom svetu valja stremiti i na liniji društvo – država; država – građanin; vladajuća garnitura – opozicija; u ravni partijskog i predstavničko-poslaničkog svojstva; u odnosima pojedinih grana vlasti; autoritativnog i neautoritativnog; na relaciji unutrašnjeg i međunarodnog prava; pravde i pravne sigurnosti; normativnog i faktičkog (pravnih regula i činjenica); diskrecione ocene i pravne vezanosti; javnog i privatnog; kolektivnog i pojedinačnog; civilnog i vojnog; centralnog i lokalnog; obaveštenosti i tajnosti; pogodnosti i tereta; sile i argumenata itd. Jasno je da su svi ovi (i mnogi drugi) "parovi" koegzistirajući, u nekakvom sadejstvu. Ali, pitanje je da se ove vrednosti tako shvate, postave i ispolje – da nijedna od njih ne bude poništena, zgažena, da ne bude čak ni ugrožena, potisnuta na račun neke druge! Tako, uzmimo za primer složeni i polivalentni odnos države i građanina, pojedinca. Uprošćeno je, pa i netačno, reći da se on svodi na potčinjavanje građanina državnoj vlasti, kao što je i preteran, ne odgovara potpunoj istini ni iskaz – da je demokratska država danas, generalno uzev, "u službi građana". Nije reč ni o prostoj ravnopravnosti države i njenih građana, o nekakvom simetričnom partnerstvu. Naime, čini mi se da bi prav(n)a formula tog sklopa mogla da bude sledeća: shodno svojoj ulozi, država ima kako neuporedivo veću moć i ovlašćenja (štiteći javni interes, zadovoljavajući zajedničke potrebe članova zajednice), tako i – kao pandan – pojačane, pooštrene odgovornosti, obaveze prema građanima. Ove potonje se pre svega ogledaju u stvaranju uslova za redovno odvijanje i razmah svih bitnih elemenata društvenog života. Pri tome, imperativ je omogućavanje građanima da uživaju bogat, respektabilan i delotvorno zaštićen, maltene stalno "debljajući" svežanj priznatih ljudskih prava – prestacija, usluga i neuznemiravanja. Opet, s druge strane, ni ljudska prava nisu apsolutna. Tiranija ljudskih prava je antiteza njih samih. Ona su ne samo međusobno isprepletana i drugim takvim istim pravima ostalih građana ograničena (zloupotreba prava je inače zabranjena), nego (i) ne mogu zadirati u područje legitimnoga javnoga poretka. No, ni državnopravno delanje, kao amalgam stvaranja i primene pravnih pravila i time oblikovanja obuhvaćenih društvenih odnosa, nije bezobalno. Posebno je važno – stabilnosti i sklada radi, a da se istovremeno društveni red i mir ne pretvore u žabokrečinu! – da diskrecione prerogative države ne budu skrivene od očiju javnosti i da ne predstavljaju puku arbitrarnost. One se, tako, moraju pravno jasno i opravdano predvideti, utvrditi i omeđiti, a njihova upotreba u određenom obimu i pravcu razgovetno obrazložiti.

3. – Sve u svemu, pravo na pravnu ravnotežu bi i samo bilo jedno prirodno, normalno ljudsko pravo, ujedno krucijalna socijalna vrednost na duge staze. Ono svoj koren nalazi i u realnim društvenim okolnostima i tokovima, ali i u težnji čoveka kao svesnog bića – polazeći od svog identiteta i integriteta – da ih sagleda, razume, objasni, poveže i dozirano kontroliše. U sopstvenom – ličnom, kao i u zajedničkom, kolektivnom interesu održanja i svekolikog podizanja najšireg blagostanja.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu