Još o vratu i šiji

Vladimir Pavlović i ja se saglasismo da su vrat i šija jedno te isto – tako sam shvatio iz dva pažljiva čitanja gospodinovog teksta („I vrat je, i šija je”). No, ima ih koji šiju i vrat ne doživljavaju kao sinonime. U tome ja vidim problem, a ne vidi ga moj oponent. Zapravo, on bi ga video „kad bi nam neko branio da svoj jezik zovemo srpskim”. Tu smo! U Ustavu Republike Srpske, u njegovom 71. članu, silom međunarodnog arbitra, izbrisano je da Srbi govore srpskim jezikom, a udenuta glupost da „govore jezikom srpskog naroda”. Pisalo ili ne, oni govore srpskim jezikom, a ne „ošavango” (Namibija) ili tatarskim.

Akademik V. Krestić, u novogodišnjem intervjuu, ponovi odavno poznato: naciju (identitet) čine, između ostalog, jezik, kultura, istorija, narodna epika, folklor, običaji. Rekao bih da je jezik na prvom mestu i da je, u postupku „denacionalisanja”, jezik prvi na udaru. Orijana Falači je govorila: „Ako postoji imperijalizam, to je imperijalizam engleskog jezika”. Neki narodi se snažno tome opiru; pogledajmo nazive firmi i reklamne natpise u Moskvi ili Madridu.

Otkuda to da se ovih dana Bunjevci bore da iz gradskog budžeta dobiju novac za finansiranje polusatne radio-emisije na bunjevačkoj ikavici, onoj koju su, pre četiri stoleća, doneli sa reke Bune na sever Bačke?

Iako bi nauka da se ne bavi politikom, politika se zorno bavi naukom, baš kao i svim ostalim što život čini. Njen upliv u nauci i kulturi je atribut njene moći. Zar politika nije, posle mnogo vekova i posle Bečkog dogovora između Vuka i iliraca, nedavno stvorila na našem tlu „svoje jezike”. Mogu da prihvatim samo pola Pavlovićeve konstatacije da se „jezici svakodnevno rađaju i umiru”. Umiru – da, ali se, kao izuzetan specijalitet, rađaju samo u nas. U stvari, množe se deobom poput amebe, pri čemu su amebe-bebe potpuno iste kao ameba-majka i amebama se zovu. To je samo jedan od balkanskih „specijaliteta” našeg doba. Ovde se jezici rađaju beskrupuloznim prenebregavanjem nauke i otimanjem. „Sila otme zemlje i gradove, kamol’ meni konja otet’ neće”, kaže pesma. Sila mi može oteti konja, ali ja na to neću pristati – to će i nadalje biti moj konj.

Elem, jezik sa svojim imenom je srčika u definiciji identiteta, jezik u usmenoj epici, u bajalici i poslovici, u popevci i naricaljki, u knjigama umetničke poezije i proze, na pozorišnim daskama – on je glava nacionalnog identiteta i biće dok različite nacije postoje. Naravno, slučaj engleskog, španskog, portugalskog i arapskog to ne negira. Jer, gro „žive tvari” u stvaranju novih nacija na tlu Afrike, Azije i Novog sveta činili su Englezi, Španci, Portugalci i Arapi. Zašto nove nacije i države, postavši samostalne i snažnije od svojih matica, nisu preimenovale jezik? Nisu htele da budu smešne sebi i svetu, jer se u elementima zakonitosti tih jezika, preseljenih na drugo tle, nije ništa bitno menjalo.

Za kraj hoću da naglasim da cenim gospodina Pavlovića, da poštujem njegovo pravo na drugačije mišljenje, jer ne vidim svrhu i plodotovornost dijaloga u kojem sagovornici isto misle. A misliti se može samo ako se misli drugačije (Ferenc Bodrogvari).

Novinar i pisac