Planinski konsultanti na Čuburi

Stacionirani u ćošku čuburske kafane "Trandafilović", gorštaci s Golije kreiraju marketinšku strategiju kako bi u finišu predizborne kampanje ubedili političke centre u Beogradu da konačno izgrade asfaltni put kroz zaboravljenu srpsku planinu.
Planinski konsultanti, ušančeni u jednom od boemskih stecišta Beograda, veruju da će njihov seminar na Čuburi i agresivna kampanja odlediti dušu Koštuničinog drumskog ratnika Velje Ilića i naterati ga da bagere i valjke usmeri ka 24 kilometra dugoj trasi Devići – Ugljare – Gradac, tamo gde su motorizovane snage jugoslovenske armije, u nekadašnjem zanosu obnove i izgradnje, probijale makadamski put.

– Hoće sinovi da me isele iz kuće, jer im nisam dozvolio da se isele sa Golije! Obećao sam da će put biti završen. Njime bi se spojili ibarska i užička magistrala i čitav kraj bi oživeo.

Ovo je potresna uvodna reč Milorada Petrovića, pedesetdvogodišnjeg grmalja, stočara i drvoseče, koji je verovao da će politička elita u Beogradu ipak videti dalje od Kalemegdana i izgraditi infrastrukturu u parku prirode koji je Unesko svrstao među 400 najdragocenijih biosferskih rezervata Evrope. Ali, pošto se suočio sa kratkovidošću dispečera za asfalt u Beogradu, pošto je shvatio da niko ne čuje vapaje iz najzabitijeg dela Srbije, gde vlada pustoš na zlatnom putu drvne građe, gde se ne oseća ni iver nostalgije za izgubljenim srpskim blagom i nepreglednim šumama koje polako napuštaju i trgovci drvetom, sredovečni stočar je odlučio da napusti zastarele metode borbe za put, kao što je pisanje tužnih pisama anonimnim službenicima u ministarstvima.

Njegov prijatelj i zemljak, Milivoje Raičević, entuzijasta agencije za integralni razvoj sela "Revital", jedan je od pionira seoskog turizma, koji već duže vreme sanja da nestvarnu planinu pretvori u jednu od turističkih Meka Srbije. Raičević je ključni golijski lobista u Beogradu. Ušančen u svom stanu u Borči, Milivoje šalje faksove, štampa promotivni materijal i podseća na siromaštvo, tradiciju, manastire, Nemanjiće...

Petrović i Raičević sastali su se u "Trandi" i odlučili da formiraju golijski izborni štab u senci, iz koga će slati naredbe svojim ljudima na terenu i "krticama" u vladi i medijima.

– Ako sad ne naprave put, vala, neće nikad – kaže Raičević, gledajući u kalendar i obeležavajući 21. januar kao crveno slovo u srpskom političkom kalendaru. On veruje da je uspeo da razbije medijski mrak i ustalasa učmalu administraciju. Velja Ilić je nedavno boravio na Goliji i obećao da će seljaci uskoro glancati asfalt, a da on, u zanosu, neće betonirati i proplanke, šumarke i biljno blago Golije.

Važan šraf u "izbornom štabu" su trojica aktivista koje je okupio šef golijskog kokusa u Beogradu. Risto Petrović, Miloradov sin, rasprodao je jelke sa busenom na Kaleniću i sa Borivojem Spasovićem i Bojanom Jelićem, asistentima u trgovini četinarima i buntovnicima kojima je dosadilo da lunjaju po bespućima, pridružio se timu ljutih gorštaka. Trojica kreativnih momaka odrasli su u pustari, pili su doskora po ubogim prodavnicama. Kulirali su uz šljivku, kockali se ni u šta u maratonskim partijama tablića, a onda rekli: dosta, bre, ajmo da se bavimo strateškim konsaltingom i odnosima s javnošću. U prevodu: daj da pojurimo "glavonje" po Beogradu. Zbog njihove priče vredi da država plati ta prokleta 24 kilometra asfalta.

Njihova prezentacija odvija se bez laptopova, promo-devojaka, žabarskih odela, kravata s duplim čvorovima i kamera RTS-a i Pinka.

– Najbliže devojke stanuju 45 kilometara od nas, u Ivanjici i Raškoj. Kad čuju odakle smo, kažu nam: "Palite, pre bi otišle u Irak"!

Naravno da bi radije mirile sunite i šiite nego da zaglave ceo život u selu koje se zove Ostatija. Čak ni trgovci ljudima nisu čuli za Goliju. Niko im nije nudio Moldavke. Samo je lavež besnih šarplaninaca, vezanih lancem za tankere, znak da stiže uljez.

– Kako da ostanemo da živimo tamo kad je kilo sira koji pravimo 80 dinara. Da ne pričam o školovanju dece. Moja ćerka Olga ide u prvi, a sin Darko u drugi razred. Polaze u školu u šest ujutru. Deda ih prati tri, četiri kilometra, dok ne osvane. Ostatak pređu sami. Zimi volovskim kolima čistimo sneg sa puta da dečica lakše prođu tih sedam i po kilometara do škole – priča golijski portparol Risto.

Tu, gde je nikla Srbija, gde su Srbi kršteni, duboka je zona sumraka. Zaista, na ovoj planini odvija se jedna od najtužnijih srpskih priča: makadamski drum prekriven je blatom, isečena džinovska stabla, kao zubi grizlija, keze se s proplanaka, dok nekoliko ruševina, nekada lepih planinskih zgrada iz sredine prošlog veka, podsećaju na prastare kulise koje su producenti horora zaboravili da odnesu. Za poslednjih 40 godina na Goliji je isečeno oko šest miliona kubnih metara drvne građe, prema statistici Raičevića. Da su gorštaci Golije reketirali eksploatatore drveta sa pet evra po kubiku, selima bi se usmerilo 30 miliona evra. Kroz planinu bi sada svetleo autoput sa šest traka.

Kad ljudima od kojih je najbliža kafana udaljena 10 kilometara pomenete noćni život na Goliji, lobisti pretpostavljaju da mislite na dosadu koja nastupa kad planinu poklopi mrak, a meštani, napeti kao krompir u kipućem loncu, pažljivo slušaju zavijanje vukova. Ta jeziva muzika, to je "golijski tehno".