Deca nasledila očeve u poslaničkim klupama

Advokati Slobodan Vučković i Milan Miković bili su među malobrojnim opozicionarima, koje su građani izabrali za poslanike prvog višestranačkog saziva Narodne skupštine Srbije 1990. godine. Obojica vrsni govornici ukazano poverenje opravdavali su oštrim kritikama tadašnje vlasti, trudeći se da se glas onih koje predstavljaju što jasnije čuje. Više se u datim uslovima i nije moglo.

Dvadeset godina kasnije Vučković i Miković su opet u poslaničkim klupama, ali ovog puta su to Nataša i Srđan, diplomirani pravnici, deca Slobodana i Milana. I mada nisu „glasni” kao njihovi očevi nekada, svojim glasovima, kao deo vladajuće koalicije učestvuju u donošenju odluka.

Slobodan Vučković je bio poslanik Demokratske stranke, a Milan Miković je u parlament ušao kao kandidat grupe građana, ali se pridružio poslaničkom klubu Srpskog pokreta obnove, a kasnije je u još nekoliko mandata bio poslanik ove stranke. Nataša i Srđan su poslanički mandat dobili od svoje Demokratske stranke.

U vreme prvih višestranačkih izbora pre 21 godinu, Nataša je uveliko bila politički angažovana u demokratskoj omladini, a sazrevala je uz skupštinske materijale, kojih je uvek bilo u kući, i uz prenose sednica koji su pratili. Pomagala je i u radu poslaničkog kluba i slušala očeve diskusije, učila, ali „svako ima svoj stil i način da iskaže ono za šta se zalaže”.

Otac i kćerka se nisu baš uvek u svemu slagali. „I danas vodimo žučne političke rasprave o nekim pitanjima, ali u mojoj porodici se generacijama negovala dobra politička debata, to je ambijent u kojem sam odrasla i naučila da se tako dolazi do najboljih rešenja”, priča Nataša. Kaže da se najviše debatuje uz nedeljni ručak i „ne učestvujemo samo nas dvoje u raspravi, već cela porodica, pa i moj devetogodišnji sestrić, koji se ponekad uključi sa imitiranjem ponašanja političara koje gleda na televiziji, pa nam na taj način pokaže kako nešto izgleda u očima dece i mladih”. Obično ih sve nasmeje, a ponekad se Nataša prepozna u sestrićevim imitacijama, ali „on to toliko simpatično radi da me uvek nasmeje”.

Bila je Nataša na praksi u Američkom kongresu i francuskom parlamentu, želela je da bude poslanik, pripremala se, ali „kad sam sela u poslaničku klupu shvatila sam da učenje tek tada počinje”. Za razliku od svog oca Nataša ne diskutuje tako često, mislila je da će imati prilike da više govori, ali „bilo je malo vremena za veliki posao koji smo morali da uradimo”.

Osim toga, kaže, kada ste u opoziciji na neki način ste u boljoj poziciji, lakše je kritikovati, jer imate manje odgovornosti, kad ste vlast, logično je da podržavate vladine predloge, koji se mogu korigovati kroz neki amandman. Da bi bila, kako kaže, u živom kontaktu sa građanima, otvorila je poslaničku kancelariju u svoj opštini Savski venac i „to je dalo dobre rezultate u nekim konkretnim stvarima”. Od oca je, kaže, naučila da je parlament ključna demokratska institucija, pa joj smeta „tendencija njegovog nipodaštavanja”.

Od Natašinih kolega smo čuli da se „parlamentarni zanat” u njenoj porodici učio generacijama, a neki njeni preci i njihovi parlamentarni govori bili su predmet izučavanja istoričara. Dubravka Stojanović je u svojoj knjizi o nekadašnjim reformatorima u parlamentu Jugoslavije obradila i rad Natašinog pretka Dragoljuba Joksimovića, a „njegov rođeni brat Dragić Joksimović bio je, takođe, aktivan u tadašnjoj Demokratskoj stranci, ali je danas poznatiji kao advokat generala Draže Mihailovića”.

Baka njenog oca poticala je iz kuće Joksimovića, a majka njenog dede je „Čolak Antićka, iz kuće Čolak Ante, jednog od vođa Prvog srpskog ustanka u kruševačkom kraju, čiji portret se nalazi u stalnoj postavci Narodnog muzeja”. Nataša se nada da će predlog Komisije za spomenike i nazive ulica Skupštine grada Beograda, koji je podržala i Advokatska komora, da braća Joksimović dobiju ulicu u Beogradu jednoga dana biti realizovan, a porodica čuva arhivu sa govorima svojih predaka.

Milan Miković je bio opozicionar britkog jezika, koga su poštovali i politički protivnici, jer je u svojim diskusijama koristio isključivo argumente, nikada uvrede. On je preminuo u novembru 2010. godine, a sve do smrti bio je velika podrška sinu Srđanu. Sin je slušao kako je otac diskutovao i bio, kaže, ponosan što su ga i politički oponenti pažljivo slušali, „to mi je uvek putokaz u političkom delovanju”.

Dok je Milan bio bitke u srpskom parlamentu, Srđan se kalio na lokalnom nivou, a kada je došao trenutak da i on sedne u poslaničku klupu Narodne skupštine, „otac je bio vrlo srećan”. Umeo je otac sinu da uputi i pokoju kritiku, ali više kao savet, a i sin ocu. Srđan priča kako se njegov otac uvek temeljno pripremao za svaku raspravu i kako nije bio sklon skupljanju jeftinih političkih poena. Jednom je, priča Srđan, njegov otac došao kući vrlo srećan, jer je stručna analiza zakona koji je kritikovao izazvala veliku pažnju vrlo ozbiljnih ljudi, a „ja sam tad rekao kako je sve to što je on ispričao, iako je bilo potkovano podacima, imalo malo odjeka kod običnih građana, kojima je mnogo primamljivija bila potpuno nelogična priča poslanika koji je tvrdio da je moguće drastično smanjiti doprinose, a da pri tom penzije budu velike”.

Takvim pričama su se, kaže Srđan, osvajali birači, pa je to i rekao svom ocu, ali „on se samo nasmejao i nastavio da radi kao i do tada, bio je ubeđen da će ljudi jednom sve razumeti”. I u Srđanovoj porodici je pravo tradicija, pa je njegov deda, Danilo Miković, bio doktor prava, advokat i javni beležnik pre rata. Bilo je i poslanika, Milanov teča Milan Stijić bio je čovek uz koga je „otac na neki način učio prve političke korake”. Srđan je učio od svog oca, a hoće li njegova dva sina poželeti da krenu njegovim putem tek će se videti. Za početak poželeli su da dođu i vide parlament i salu za zasedanje i svidelo im se.

Mirjana Čekerevac