Podzemlje Kapitola

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U Kapitol, sedište američkog Kongresa, ulazi se – kroz njegovo podzemlje.

Ono što se gore vidi: imperijalno zdanje neoklasičnog stila sa prepoznatljivom kupolom i dva krila, ima doduše dva spoljna ulaza, istočni i zapadni, ali se oni retko koriste. Obično se prvo uđe u neku od pomoćnih zgrada u kojima su kabineti svih kongresmena (ukupno 535), prateće službe (i čak tri zgrade Kongresne biblioteke), a do glavne se onda stiže kroz neki iz mreže podzemnih prolaza. Tu je zatim i poseban sistem podzemne železnice, sa šest stanica, namenjen samo onima koji ovde rade – koja je u funkciji od 1904!

Ispod zemlje je i nedavno (2008) otvoreni Centar za posetioce, građen punih osam godina čiji je prostor čak dve trećine onoga iznad zemlje.

Kapitol, kako se zove ovaj ceo kompleks, može da poseti svako, Amerikanac ili stranac, ako se prethodno najavi. Najpraktičniji način za to je „onlajn“.

Bilo sa koje strane da se stiže do velikog platoa na brdu koje se danas zove Kapitol hil, prilazi su zatvoreni za automobile, čeličnom barikadom na daljinsko upravljanje, koja se spušta samo ako vozilo (i putnici u njemu) imaju specijalnu propusnicu.

Za pešake je međutim pristup potpuno slobodan, mada nas osmatraju strateški raspoređeni i uglavnom dobro naoružani pripadnici Kongresne policije.

Čim se uđe kroz vrata na prvom nivou ispod zemlje, do koga se stiže širokim stepeništima, najpre se prolazi kroz bezbednosnu proveru koja je, po detaljnosti, veoma slična onoj na američkim aerodromima. Kroz rendgensku mašinu treba da prođe sve, u mom slučaju i opasač i cipele, a završna kontrola je prolazak kroz magnetni okvir. Ako nešto zapišti, policajac će uzrok tome proveriti ručnim magnatometrom.

Susret sa istorijom počinje već u velikom predvorju u kojem posetioce dočekuju volonteri, upućuju ih ka mestima gde se kompjuterski proverava njihova prijava i izdaju propusnice, a zatim ih organizuju u grupe od desetak koje su zatim u nadležnosti profesionalnih vodiča u crvenim sakoima.

Da se ne bi međusobno nadvikivali, oni svoju priču govore u mikrofon na reveru, a mi je pratimo preko bežičnih slušalica.

U prijemnom holu su skulpture važnih ličnosti iz američke istorije, među kojima pažnju privlači velika statua od bronze i zlata prvog kralja Havaja Kamehameha Velikog. Nedaleko od njega je indijanski poglavica Vešali iz Vajominga, a u kontrastu s njihovim likovima u tradicionalnim kostimima svojih plemena, je astronaut Džona Svajger, člana posade „Apola 13”, koji je izvajan u belom svemirskom skafandru.

Ovde, zatim u posebnom Holu skulptura, pa u Rotondi, ovalnoj dvorani ispod glavne kupole, u hodnicima i u kripti, podzemnoj prostoriji čija je prvobitna namena bila da bude grobnica Džordža Vašingtona – ukupno je 100 skulptura, po dve iz svake federalne države.

Postavka je inače, izuzetno, podložna menjanju, pa je tako Skupština Kalifornije 2006. odlučila da skulpturu Tomasa Stara Kinga, uticajnog propovednika iz vremena Građanskog rata, zameni onom Ronalda Regana.

Među stotinu skulptura inače je samo 13 predsedničkih. Od svih bivši predsednika, Kapitol najviše obeležava prvi, Džordž Vašington, čiji je lik i na slikama, ali i na glavnom umetničkom delu Kapitola, impozantnoj fresci na plafonu centralne kupole.

Freska se zove „Apoteoza Vašingtona“ – i prikazuje „oboženje“ (uznošenje na nebo, pretvaranje čoveka u boga) najznamenitije ličnosti američke istorije. Vašington je na freski obučen u masonsku odeždu, levo i desno od njega su boginje Sloboda i Viktorija, a okolo 13 devojaka, metafora za 13 kolonija koje su osnovale SAD.

Uloga i veliki uticaj masona, među kojima je Vašington bio najvažniji, nije inače sporna u američkoj istoriji. Njihovih simbola u Kapitolu, kao uostalom i u celom Vašingtonu, ima u obilju, vidljivih i skrivenih. Veoma je dobro dokumentovana, na primer, ceremonija polaganja kamena temeljca za Kapitol, po masonskom protokolu, sa Džordžom Vašingtonom kao glavnim majstorom za tu priliku okupljenih uglednih „slobodnih zidara“.

Po nekim tesnim prolazima i uzanim stepeništima, vidi se da je zdanje nadograđivano. Gradnja mu je počela 1793, po projektu arhitekte-amatera Vilijama Torntona, inspirisanom Luvrom i pariskim Panteonom, inače pobednikom konkursa kojeg je raspisao Tomas Džeferson, u Vašingtonovoj vladi državni sekretar (prvi šef američke diplomatije).

Senatsko krilo je završeno 1800 i odmah useljeno. Krilo Predstavničkog doma je otvoreno 1811, ali tri godine potom ceo Kapitol (i Predsedničku kuću, koja još nije bila „Bela kuća“), zapalili su britanski vojnici, u anglo-američkom ratu (započetom 1812, a okončanom 1815.), kojim su definisane granice novih Sjedinjenih Američkih Država i britanske Kanade.

Glavna kupola, ona koja stoji i danas, podignuta je 1850, a Kapitol je nadograđivan i 1904. i 1958.

Dozvolili su nam da nakratko boravimo i na galeriji za posetioce dvorane u kojoj zaseda Predstavnički dom (u tom momentu praznoj). Svaki građanin ima inače pravo da prati ta zasedanja, ali prvo propusnicu mora da obezbedi u kabinetu svog Kongresmena, onog izabranog u njegovoj izbornoj jedinici. Mesta za posetioce je, na prvi pogled, gotovo više od stolica za Kongresmene.

To je inače dvorana iz koje se predsednik jednom godišnje obraća naciji. Ima 446 stolica. Izabrani članovi ovog doma (njih 435) nemaju inače stalna mesta, ali se zna da su desno od predsedavajućeg (spikera) – čija je stolica na pijedestalu, poput prestola – demokrate, a levo republikanci.

Elektronski sistem za glasanje karticama nije uz svaku stolicu, već je strateški raspoređen, što podrazumeva da se do njega mora došetati. Uz ovu modernost, zadržane su i neki stari običaji: da se na primer predlog novog zakona stavlja u specijalnu kutiju u čelu sale, koja se prazni odozdo, da se pre početka svakog zasedanja, spikeru donosi srebrna mastionica…

Ovaj i drugi rituali nisu pri tom prazna forma: da bi bila sistem, demokratija mora da bude i tradicija.