Mobilna Afrika

U pokušajima da se dokaže kako je „Kosmet srce Srbije”, posete našeg ministra spoljnih poslova raznim egzotičnim zemljama podsetile su nas da Afrika, ipak, postoji. Nešto što se podrazumevalo nekad, u doba politike nesvrstanosti, tada jedine „principijelne i pravedne” spoljne politike. U međuvremenu smo, opčinjeni sobom i sopstvenom tužnom sudbinom, na Afriku – zaboravili.

Hvala na pitanju, šta se tamo dešava? Nećete verovati, privredni rast! Afričke zemlje, barem u proseku, postaju sve bogatije i bogatije ili, bolje rečeno, sve manje siromašne. U prošloj deceniji prosečna godišnja stopa rasta bila je 5,7 odsto, daleko više od svega što su te zemlje zabeležile od vremena dobijanja nezavisnosti sredinom prošlog veka. Sve predviđanja su da će se takav rast nastaviti i u drugoj deceniji ovog veka – MMF predviđa stopu rasta od šest odsto za 2012. godinu, onu godinu u kojoj se predviđa recesija u Evropi. Zašto se to događa, odnosno šta je izvor ovog rasta?

Može se pomisliti da je to zbog rasta cena sirovina, koji je bio posledica snažnog rasta tražnje za njima tokom perioda globalnog rasta sve negde do 2008. godine. Zaista, veliki deo afričkog izvoza čine upravo sirovine, a najviše stope rasta beleži Angola, zemlja u kojoj je najveći deo privrednih aktivnosti usmeren na izvoz sirovina. Pokazalo se, ipak, da se svega trećina afričkog rasta može objasniti rastom prihoda od prodaje sirovina. Dakle, nešto je drugo u pitanju. Pokazalo se da Afrika napreduje zahvaljujući rastu industrijske proizvodnje i proizvodnje usluga, a tako nešto nije ni postojalo do pre nekog vremena. Odakle sada ta proizvodnja?

Afričke zemlje su se promenile. Počele su da primenjuju one ekonomske politike i sprovode one institucionalne reforme koje pogoduju privrednom rastu. Umanjene su barijere spoljnoj trgovini tako da su počele da trguju između sebe, sa svim pogodnostima koje slobodna trgovina donosi. Barijere ulasku novim preduzećima su umanjene, a poslovno okruženje je postalo privlačnije za investitore. I konačno, povećana je, u najvećem delu kontinenta, politička stabilnost, naročito u odnosu na vreme u kojem je jedan državni udar smenjivao drugi, pa time i stabilnost poslovnog okruženja. A sve je to dovelo do povećanog priliva kapitala. Dok je početkom prošle decenije, iznos stranih direktnih investicija bio jednak iznosu strane pomoći afričkim zemljama, krajem decenije dostigao je tri puta veći nivo, iako se nivo strane pomoći nije umanjio.

Ne samo da je došlo do uvećanog priliva kapitala, nego se i postojeći resursi bolje koriste. Najzaslužniji za to je – mobilni telefon. Danas je to osnovni sredstvo za poslovanje u Africi – preko mobilnog se dobijaju informacije o stanju na tržištu, trguje se i plaća (ako ništa drugo, ono minutima saobraćaja), što je od velikog značaja u zemljama u kojima je broj mobilnih telefona (preko 30 na 100 stanovnika) veći od broja računa u bankama. Preduzetnici više nisu izolovani, ulaze u razmenu i mogu da se specijalizuju. Ovakve inovacije uslovljavaju da je stopa rasta produktivnosti u afričkim zemlja viša od odgovarajuće stope u SAD.

U Africi se dogodila i značajna demografska promena – pad stope nataliteta. To znači da ne samo da se smanjuje brzina rasta stanovništva nego se menja i starosna struktura. Povećava se broj radno sposobnih u odnosu na ukupan broj stanovnika, što znači da se smanjuje udeo izdržavanog stanovništva. Upravo ovakva promena se u teoriji privrednog rasta naziva demografska dividenda, a ona omogućava dalje ubrzanje rasta dohotka per capita. Uporedo sa ovakvom promenom jača i srednja klasa, uvećava se broj ljudi koji u političkom procesu zahtevaju stabilne institucije, kako bi na miru mogli da žive od svog rada i posvete se trivijalnim stvarima poput vaspitavanja i školovanja dece, otplaćivanja kredita za kuću i tome slično. Smanjuje se tražnja za političkim avanturistima, što dodatno politički stabilizuje kontinent.

Konačno, bolesti koje su godinama razjedale afrički ljudski kapital, poput malarije i side, stavljene su, izgleda, pod kontrolu – broj zaraženih opada, kao i stepen smrtnosti. A to, kažu ekonomisti-cinici, znači veću i bolju ponudu radne snage, odnosno viši nivo ljudskog kapitala koji može da se angažuje. I to je doprinelo privrednom rastu koji je, ipak, neočekivano, zapljusnuo Afriku protekle decenije.

Lepe vesti! Iako je još uvek najsiromašniji kontinent, iako tamo još uvek ogroman broj ljudi živi ispod granice siromaštva, izgleda da je Afrika, uz posrtanja, našla svoj put. Nije autostrada, ali bitno je da se ide napred.