Princeza među četinarima

Gotovo da nema čoveka kome kad pomenete Pančićevu omoriku ne stane dah sa divljenjem na licu. Bez sumnje, naša srpska lepotica nikoga ne ostavlja ravnodušnim. A Srbija je, može se reći, imala sreće da pripada onom delu Balkanskog poluostrva gde su prirodna staništa dobro očuvana pa tako i brojne vrste još iz doba tercijara.
Ali jedna od njih svakako prednjači. Ovu lepu smrču otkrio je Josif Pančić, još krajem 19. veka, preciznije, 1876. godine, i to na području oko srednjeg toka reke Drine, na planini Tari. 
I oni koji skoro da ništa ne znaju o biljnom svetu, ne mogu a da ne zapaze četinar, uskopiramidalne krošnje čije su gornje grane uperene ka nebu, središnje stoje mirno i horizontalno, a donje kao da su se povile ka zemlji, podižući svoje vrhove prema suncu i pokazujući plavičasto-srebrnastu tajnu svog "unutrašnjeg kostima".

Pančićevu omoriku možete sresti i na strmim krečnjačkim  liticama, koje su okrenute ka severu, i na visokim planinama od oko 1.700 metara nadmorske visine, kao i u njihovim podnožjima, na oko 300-400 metara. Može da poraste i 40 metara, a da joj prsni prečnik debla bude, čak, pola metra.

Međutim, ono što svakako fascinira jeste to da ovaj lep četinar krasi parkove i zelene površine u gradovima. Pored izuzetne lepote, kojoj bi trebalo dodati i tamnoljubičaste, viseće šišarice, ova vrsta ima mnogo širi ekološki značaj nego što se to moglo i zamisliti. Interesantno je to, pored toga što podnosi temperature od minus 40 do plus 40 stepeni Celzijusa, da je ona izuzetno otporna na dim, prašinu, gasove, kao i na ekstremne promene vlažnosti, svetlosti itd.

Osetljiva je jedino kada je sasvim mlada, do tri-četiri  godine života. Tada bi je trebalo zaštititi od letnje suše, ranih prolećnih mrazeva i nedovoljne svetlosti. A kada prođe ovaj period, ona postaje izuzetno otporna.

Iz navedenih razloga, danas je možete sresti u gotovo svim većim gradovima Evrope, od severa do juga, od Švedske, preko Nemačke, Engleske, do Italije. U Rusiji je posebno cenjena i omiljena.

Ova, po mnogima, princeza među četinarima, lepa je u parkovima, ali i na manjim zelenim površinama, zbog već pomenute uskopiramidalne krošnje. Izvanredne efekte daje i kad se sadi sama, kao soliterna vrsta, ali i u kombinaciji sa drugim vrstama.

Interesantno je napomenuti da je prva žena, doktor šumarskih nauka, prof. dr Nadežda Lukić-Simonović upravo bila ekspert za svojstva Pančićeve omorike.

Njena vitalnost i lepota inspiracija su za ekologe, biologe, pejzažne arhitekte, ali i za umetnike.