Godina ponosa

Teško da je pre godinu dana bilo moguće zamisliti da će za manje od 12 meseci posle 14. februara – dana pobede tuniske revolucije i bekstva omraženog despota Zina al Abidina ben Alija – ova severnoafrička zemlja imati novog predsednika, novog premijera, novu vladu, novi parlament.

Još je manje bilo zamislivo da će, posle prvih slobodnih, pluralističkih i transparentnih izbora u savremenoj istoriji arapskog sveta, sve te institucije predvoditi bivši disidenti od kojih su mnogi godine proveli u egzilu ili zatvoru.

Za takve promene mnogim zemljama neophodna je barem decenija. Tunis je za samo godinu dana postao model „arapskog proleća”, država koja je na putu da dokaže da islam i demokratija mogu zajedno. Kao u Turskoj.

Što sve ne znači da su stvari posle „revolucije jasmina” išle glatko. Još manje da su nasleđeni problemi, posebno ekonomski, koji su bili inicijalna kapisla bunta protiv diktatorskog i korumpiranog režima, rešivi preko noći. Mnogi pripadnici bivšeg režima, posebno ozloglašenih tajnih službi, tek čekaju suđenja.

Otkako je Ben Ali u januaru pobegao za Saudijsku Arabiju, Tunis je imao tri vlade i dva premijera. Potom uspešnu seriju izbora koji su stvorili novu ustavotvornu skupštinu i imenovali predsednika.

Prodor političkog islama, pečatiran izbornom pobedom stranke Nahda u oktobru, izbacio je na površinu osetljive debate o ulozi religije u politici. U zemlji snažne sekularne tradicije i liberalnih zakona o položaju žena, mnogi su iznenađeni. Neki uplašeni usponom salafista, radikalnih islamista koji se drže škole vahabizma.

Izborni pobednici Tunišane i svet uveravaju da nemaju čega da se plaše. „Mi smo protiv nametanja posebnog načina života”, kaže Rašid Ganuši, lider Nahde koja je u koaliciji sa strankama centra-levice.

Umereni islamisti pokazali su se kao najveći pobednici spontane tuniske revolucije. Pred njima je da učvrste krhke institucije demokratije na koju se 10,5 miliona Tunišana tek navikava. Pred njima je izazov da odole pozivima na stvaranje društva koje bi se upravljalo po rigidnim interpretacijama islamskog zakonodavstva, šarije.

Ipak, zapadna razmatranja budućnosti Tunisa imaju malo veze sa bikinijima ili alkoholom. Pitanje je čisto političko i tiče se pokušaja zemlje da ostvari puni suverenitet i sačuva sopstveno nacionalno biće.

Izazovi su tu, ali za samo godinu dana ljudi su se oslobodili straha. Stekli su slobodu da pričaju o politici, da protestuju i štrajkuju, da po medijima utvrđuju kolika je razlika od atmosfere u kojoj su živeli tokom 23 godine Ben Alijeve despotije.

Kao i po drugim zemljama „arapskog proleća” koje su se oslobodile tiranije, Tunišani su nestrpljivi. Smatraju da nove stranke nedovoljno efikasno rešavaju njihove probleme.

Blizu 800.000 nezaposlenih mladih ljudi, 250.000 sa diplomama, i dalje traži posao. Intervencija NATO-a u susednoj Libiji poslala je za Tunis milion izbeglica, dok su se hiljade tuniskih radnika vratile kućama.

Turizam još nije stao na noge posle scena nasilja koje su rasterale goste. Strani investitori su obazrivi. Štrajkovi u industriji fosfata proizvodili su gubitke od 15 miliona dolara dnevno.

Mnogo toga dobrog i lošeg isplivalo je na površinu posle godina represije. U političkom prostoru još ima vakuuma koji će tek biti popunjavan. Ekonomiju tek treba lečiti. To je neizbežna druga faza revolucije.

Tunis može da bude ponosan što je prva arapska zemlja koja je iz diktature izašla slobodna, bez strane intervencije pod izgovorom „oslobađanja” (Irak) ili „humanitarne katastrofe” (Libija).

Evoluciona revolucija se nastavlja sa namerom da pokaže da „orijentalne despotije” ili „tiranije generala” ne moraju obavezno da dovedu do vladavine „islamskih fašista”.

Dok se sećaju šta su radili današnjeg dana 2011, Tunišanima niko ne može da uskrati jedno ogromno zadovoljstvo: „arapskog proleća” ne bi bilo da nije bilo 14. februara u Tunisu.