Odjeci praznovanja

U petak uveče, dok su druge televizije uglavnom izveštavale o poslednjim pripremama i „zagrevanju“ za ponovni doček Nove godine, sad one po julijanskom kalendaru, „pravoslavne“ – Studio B je podsetio na doček od pre dve nedelje. Prikazao je zapis o novogodišnjoj noći iz ugla dva radnika „Gradske čistoće“, „đubretara“ koji su tada bili na radnom zadatku. Junaci ove priče (scenario i režija Miroslav Petković) dodali su nekoliko tamnih tonova bleštavom slavlju po ulicama, trgovima, na novom mostu u Beogradu. Govorili su, naime, iz svog najneposrednijeg iskustva, o lošim stranama Beograda – odnosno o dva vida nekulture među Beograđanima. Jedan je nemar prema okolini i sklonost da se od javnih prostora bez ikakvog zazora prave smetlišta. Drugi je bezrazložna osionost prema čistačima i peračima, fizičko nasilje nad „nama Romima iako mi radimo posao koji Srbi neće“.

Da li je nebriga za opšte dobro i sve izvan kućnog praga duboko ukorenjena među Srbima? Da li je rasistički element s primesama agresije deo srpskog mentaliteta? Da li ima poslova kojih se Srbi stide smatrajući ih sebi nedoličnim? Čini se da su odgovori na navedena pitanja uglavom jednostavni, da se svode na „ne“.

Ali čim se zađe u ma kakvo raščlanjavanje, sasvim opravdan izgleda naslov „Da. Možda. Ne“, koji je Olivera Kovačević izabrala za svoju emisiju na RTS-u. Tako je bilo i u poslednjem izdanju koje se bavilo muzičkim identitetom Srba, izvornim i pomodnim, autentičnim i zloupotrebljenim, zapostavljenim i iskvarenim ... Stvari, pojmove, pojave nije bilo odrediti ni lako ni jednoznačno.

Uz veoma iskreno i vatreno zalaganje Nene Kunijević, urednice RTS-a, da glavnu odgovornost za očuvanje muzičkih vrednosti i dobrog ukusa preuzme televizija, upravo se u ovoj TV emisiji pokazalo koliko raste moć, pa i diktat, novih medija. Svi primeri muzičkog šunda, koje je kao podsticaj razgovoru u studiju dala voditeljka, uzeti su sa Jutjuba, odnosno sadržaj su koji se novim kanalima, preko globalnih društvenih mreža, dotura javnosti.

Internet komunikacija, pa i ove muzičke vrste, još je svojina malog broja Srba – kao što je još svim gledaocima nedostupan specijalizovani kanal kulture i umetnosti, RTS digital. A baš tu se mogla upravo ovih dana videti jedna emisija iz 1998. godine o zanimljivom načinu negovanja muzičke baštine: najlepše narodne i starogradske pesme izvodili su mališani iz popularnog dečjeg hora „Kolibri“.

Ostaje, dakle, redovan TV program. Ovaj tokom produženog praznovanja, pre svega bez prenosa skupštinskih zasedanja, oslobodio se preovlađujućeg govora o politici zarad govora o pozorištu, knjigama, filmovima, baletu, izložbama... Tako nekako zaredom i „Beokult“ i „Metropolis“, i „Hit libris“ i „Čitanje pozorišta“ – makar kroz svoju prvenstveno informativnu pa tek onda i kritičku funkciju – grade sliku o jednoj boljoj, kulturno razvijenijoj Srbiji i o valjanijim Srbima koji stvaraju ali i „troše“ pravu umetnost.