Tužilac sam, tim se dičim
Kucnuo je dugo čekani čas. Počinje primena novog zakonika o krivičnom postupku, koji je svega nekoliko meseci nakon donošenja, a pre početka primene, jednom već menjan. Nije to samo „podatak za Riplija”, već govori i o kvalitetu tog teksta.
Istraga je u pogledu krivičnih dela organizovanog kriminala poverena javnom tužiocu, a neka se za sledeću godinu „pripreme i okrivljeni za ostale delikte”. To se u medijima označava kao ključna novina. Istorijski posmatrano, nije to baš toliko novo.
Tužilačka istraga je već postojala u prvoj deceniji nakon Drugog svetskog rata i revolucije, kada je javno tužilaštvo u socijalističkoj Jugoslaviji bilo organizovano po sistemu sovjetske prokurature i kada su „kadrovi sve rešavali”. Tadašnja iskustva nisu bila baš sjajna, doduše kako za koga.
I u mnogim drugim evropskim državama istragu vodi državni tužilac, ali je u većem delu Evrope, a posebno u tzv. starim evropskim državama, čiji su nam pravni sistemi tradicionalno služili kao uzor, poput Nemačke i Austrije, dužnost suda da u krivičnom postupku utvrdi istinu. U Srbiji se to od suda više ne zahteva. Stranke će same izvoditi dokaze, a sud se u to može, ali i ne mora mešati, a kako nema dužnost ni da teži istini, teško je očekivati da će biti dokazno aktivan.
Novokomponovana „srpska istraga” ne liči mnogo na tipične evropske tužilačke istrage. Ona čak nije ni „američka”, jer u SAD istragu pretežno vodi policija i ona je uglavnom neformalna. Nova istraga u Srbiji najviše podseća na „hašku istragu”. Taj tip postupka je veoma komplikovan i skup, a o njegovoj efikasnosti dovoljno govori prosečna dužina suđenja pa i kritike iz samog Haškog tribunala, poput onih koje često iznosi nekadašnji nemački sudija u Hagu prof. Šomburg.
Suđenje je sada u Srbiji koncipirano potpuno stranački. Dokaze izvodi prvo jedna stranka, a onda njima oponira suprotna stranka i obrnuto. To je i laicima poznato iz američkih filmova, kada vešti advokati nastoje da impresioniraju porotu. Ali u Srbiji niti ima porote, niti će svaki okrivljeni imati pomoć advokata. Odbrana po službenoj dužnosti je rezervisana samo za teža krivična dela. I tako će ravnopravni „takmac” javnom tužiocu kao pravniku sa položenim pravosudnim ispitom, biti najčešće neki neuki, a često i polupismeni okrivljeni. Zna se kakva je obrazovna struktura većine naših građana, a naročito tipičnih okrivljenih. I onda će takav okrivljeni imati na raspolaganju formalno ista pravna „oružja”, kao i javni tužilac. Prav(n)ično zar ne?
Država ulaže velika sredstva u obuku sudija i javnih tužilaca, ali nikome ne pada na pamet da obučava advokate, a kamoli okrivljene. Može zvučati na prvi pogled komično da bi sada trebalo „trenirati okrivljene”. Ne možemo „kockom” birati građane koji su potencijalni okrivljeni, mada i to možda može pasti na pamet nekom entuzijastičkom reformatoru. Teško je i aktuelnom okrivljenom, organizovati „kurs” pre početka suđenja. Ako su stranke ravnopravne i same izvode „svoje” dokaze, onda sve što ima jedna stranka, mora imati i druga, pa to važi i za obuku. Okrivljeni se može obratiti Sudu u Strazburu, tvrdeći da je njegov neuspeh u dokaznoj utakmici rezultat načelno inferiornog položaja u odnosu na javnog tužioca.
Obrnuto, pojaviće se „narko-bosovi” i sumnjivi tajkuni sa vrhunskim advokatskim timovima, koji će možda i dominirati nad nekim javnim tužiocima u dokaznom „dvoboju”. Bogati će moći da vode i svoje paralelne istrage, angažovanjem privatnih detektivskih agencija, jer novi zakonik daje i takve mogućnosti, što takođe nije moguće u većini evropskih država.
Nebulozna je tvrdnja da je zakon do sada „primoravao” sud da „drži stranu” javnom tužiocu. Doduše, možda su neke sudije to u praksi i činile, ali ne zbog važećeg zakona, već iz drugih vanpravnih razloga. Time su oni u stvari, potencijalno sami vršili određena krivična dela protiv službene dužnosti. Takve „sudije” to mogu činiti i sada. U tom nečasnom poslu ih ne može sprečiti novi zakonik.
To što je sud dužan da utvrdi potpuno i tačno činjenično stanje nikako ne znači da on time treba da „dokaže” optužnicu, jer sud nastoji da objektivno utvrdi istinu, bez obzira na to da li to ide u prilog optužbi ili odbrani. Istina nije „sveta krava”, ona se nekada realno ne može dostići, ali njoj makar treba težiti, a sud treba da postupa „ni po babu ni po stričevima”.
Profesor Pravnog fakulteta BU, predsednik Udruženja pravnika Srbije