Zašto Beograd ćuti

Nema tu „ti mene kamenom, ja tebe hlebom”. U međudržavnim odnosima vlada drugačije pravilo – ako ti mene „kamenom”, ja, onda, ne treba da oćutim, već tražim objašnjenje, uručujem ti demarš, šaljem protestnu notu…

Stoga, nije jasno zbog čega je srpska diplomatija ostala nema na navode iz teksta savetnika predsednika Skupštine Crne Gore Andreje Nikolaidisa, koji piše da bi bio „civilizacijski iskorak” da je u dvorani „Borik”, kada je u prisustvu najviših zvaničnika Republike Srpske i Srbije proslavljana dvadesetogodišnjica RS, aktiviran eksploziv.

Autorka ovog teksta našla se „pod hladnim tušem” kada je prekjuče, završivši razgovor sa poznavaocima međunarodnih odnosa koji su Nikolaidisove reči prokomentarisali kao „ozbiljan diplomatski skandal”, ugledala agencijsku vest da Beograd nije uputio „nikakav demarš” Podgorici povodom Nikolaidisovog istupa. „Hladan tuš”, tim pre, što je pored čvrstog uverenja stručnjaka za međunarodne odnose – da će srpsko Ministarstvo spoljnih poslova zatražiti objašnjenje od crnogorskih vlasti, „ako već i nije”, i da će to neizostavno „dovesti do zahlađenja srpsko-crnogorskih odnosa” – obelodanjeno i mišljenje pravnika da Nikolaidisovi navodi predstavljaju „podstrekavanje na krivično delo”.

Zašto srpska diplomatija nije reagovala? Neće, valjda, biti da je, da se našalimo, poslušala reči jednog diplomate, koji je prokomentarisao naš tekst „Govor mržnje iz Podgorice”: „Najbolja reakcija koju je Beograd mogao da pošalje ovim povodom je naslovna strana jučerašnje „Politike”? Ili, možda, odavde jeste upućen nekakav prekor crnogorskim vlastima, a da javnosti s tim nije upoznata?

Jesu srpsko-crnogorski odnosi posebno osetljivo pitanje, ali je zaštita sopstvenih državnih interesa iznad toga. To je naša diplomatija dosad umela i te kako da pokaže: nakon što je Crna Gora priznala nezavisnost Kosova 2008. godine, saopšteno je da je uskraćeno gostoprimstvo crnogorskoj ambasadorki Anki Vojvodić, a posle uspostavljanja diplomatskih odnosa Podgorice i Prištine, javnosti je preneto da je upućen demarš crnogorskom predstavniku u Beogradu i da će ambasador Srbije ZoranLutovac biti povučen u Beograd, na konsultacije.

I prema drugima su postojali slični aršini. Recimo, kada je austrijski kancelar Alfred Guzenbauer najavio da će njegova zemlja među prvima priznati nezavisnost Kosova, šef srpske diplomatije Vuk Jeremić uputio je demarš.

U poslednje vreme kao da je MSP znatno suzdržaniji ili u javnost ne dospeva sve ono što čini na zaštiti državnih interesa. Javnost je, recimo, ostala uskraćena za bilo kakvu zvaničnu reakciju vlade u Beogradu, posle istupa ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina i njegovog pitanja „Ima li ovde Srba”, a izvori bliski vladi objašnjavali su tada da „diplomatske akcije, iako zvanične, ne podrazumevaju da su automatski dostupne i javnosti”.

Ako su takve „akcije” preduzete i u slučaju Nikolaidisa, ovdašnja javnost bi to morala da zna. Jer svakako je ranjivija na ono što stiže iz Crne Gore nego iz drugih zemalja. Na stranu to što nekakva hipoteka iz prošlosti može da bude razlog da MIP ćuti o eventualno preduzetim koracima, što se, možda, prvo pruža prilika Podgorici da ispita ovaj slučaj, ili što, recimo, postoji želja da se što je moguće više čuvaju odnosi u regionu, naročito zarad dobre ocene iz Evrope.