Kako da se Nemačka zaštiti od sebe

Ekonomski razvoj i istovremeno kriza sposobnosti delanja organa Evropske unije nametnuli su Nemačkoj centralnu ulogu. Zajedno sa francuskim predsednikom kancelarka je tu ulogu rado prihvatila. Ali u mnogim evropskim metropolama i u medijima nama susednih država prisutna je sve veća zabrinutost zbog nemačke dominacije. Ovog puta ne radi se o vojnoj i politički previše jakoj centralnoj sili, već o ekonomski najjačem centru Evrope.

Stoga je potrebno uputiti veoma ozbiljnu, pažljivo odmerenu opomenu nemačkim političarima, medijima i našem javnom mnjenju.

Ako bismo mi Nemci dozvolili da budemo zavedeni kako bismo na osnovu naše ekonomske snage počeli da pretendujemo na politički rukovodeću ulogu u Evropi ili bili primus inter pares (prvi među jednakima), većina naših suseda veoma efikasno bi se tome suprotstavila. Zabrinutost periferije zbog suviše jakog centra Evrope veoma brzo bi se ponovo pojavila. Najverovatnije posledice takvog razvoja za EU bi bile pogubne i Nemačka bi bila izolovana.

Velikoj i efikasnoj Saveznoj Republici Nemačkoj potrebna je utemeljenost u evropskoj integraciji i kao zaštita od nas samih! Stoga nas od vremena Helmuta Kola i od 1992. godine član 23 nemačkog Ustava obavezuje da učestvujemo „...u razvoju Evropske unije”. Član 23 obavezuje nas i da u tom učestvovanju poštujemo „princip subsidijarnosti”. Trenutna kriza u organima Evropske unije ne menja te principe.

Naš geopolitički centralni položaj i naša nesrećna uloga u toku evropske istorije sve do sredine 20. veka kao i naši današnji uspesi – sve to zajedno od nemačke vlade zahteva visok nivo saosećanja sa interesima naših partnera u EU. Naša spremnost da pomognemo je od suštinskog značaja.

Mi Nemci svoje velike uspehe u okviru ponovnog rasta u poslednjih šest decenija nismo postigli potpuno sami. Sve to ne bi bilo moguće bez pomoći zapadnih sila pobednica i bez naše integrisanosti u evropsku zajednicu i u Atlantski savez, ne bi bilo moguće bez pomoći naših suseda, bez političkog prodora na istoku srednje Evrope i bez završetka komunističke diktature.

Mi Nemci imamo za šta da budemo zahvalni. Istovremeno imamo i obavezu da se pokažemo dostojnim solidarnosti koja nam je ukazana tako što ćemo pokazati solidarnost prema našim susedima!

Težnja ka sopstvenoj ulozi u svetskoj politici i težnja ka prestižnom položaju na svetskoj političkoj sceni bila bi, imajući sve to u vidu, prilično beskorisna, a verovatno i štetna. U svakom slučaju, bliska saradnja sa Francuskom i Poljskom i sa svim našim susedima i partnerima u Evropi i dalje je od suštinskog značaja.

Po mom uverenju Nemačka ima ogroman dugoročno-strateški interes da se ne izoluje i da ne dozvoli da je izoluju. Izolacija u okviru Zapada bila bi opasna. Izolacija u okviru Evropske unije ili evro zone bila bi veoma opasna. Po meni, ovaj interes Nemačke ima daleko veću težinu od bilo kog taktičnog interesa svih političkih stranaka.

Nemački političari i nemački mediji imaju obavezu i dužnost da kontinuirano zastupaju to stanovište u javnom mnjenju.

Ukoliko neko kaže da se danas u Evropi govori nemački i da će tako biti u budućnosti, ako neki nemački ministar spoljnih poslova misli da su nastupi na televiziji u Tripoliju, u Kairu ili Kabulu značajniji od političkih kontakata sa Lisabonom, Madridom, Varšavom ili Pragom, Dablinom, Hagom, Kopenhagenom ili Helsinkijem, ako neko drugi misli da mora da brani evropsku „uniju transfera” onda to predstavlja samo štetno nemačko nacionalno hvalisanje sopstvenom snagom.

Nemačka je zaista decenijama više novca davala Evropskoj uniji nego što je od nje dobijala! Mogli smo to sebi da priuštimo i radili smo to još od vremena Adenauera. I naravno da su Grčka, Portugalija i Irska uvek više finansijske pomoći dobijale od Evropske unije nego što su davale.

Ta solidarnost današnjoj nemačkoj političkoj klasi možda nije dovoljno jasna, ali do sada se ona sama po sebi podrazumevala. Podjednako se podrazumeva i princip subsidijarnosti, koji od Lisabona ima utemeljenje i u ugovoru. To znači da Evropska unija mora da preuzme ono što država ne može sama da reguliše ili da reši.

Konrad Adenauer je od Šumanovog plana, imajući pravi politički instinkt i suprotstavljajući se otporu Kurta Šumahera, a kasnije i Ludviga Erharta, prihvatio francuske ponude. Adenauer je pravilno procenio dugoročni strateški nemački interes uprkos podeljenosti Nemačke. Svi njegovi naslednici, Brant, Šmit, Kol i Šreder, nastavili su Adenauerovu politiku integracije.

Nijedna taktika dnevne politike, unutrašnje politike kao i spoljne politike nikada nije dovela u pitanje dugoročni strateški interes Nemaca. Stoga su svi naši susedi i partneri decenijama mogli da se oslone na kontinuitet nemačke politike prema Evropi – i to nezavisno od promena u vladajućoj strukturi. Taj kontinuitet nužan je i u budućnosti.

Sutra: Trenutna kriza u EU ne sme da traje godinama