Sahrana kao samit

Mnogo je primera da se ljudi, koji se godinama nisu videli ili su čak bili u zahlađenim odnosima, sretnu tek na nekoj sahrani i tu obnove ono što se nekada davno prekinulo. I što je pokojnik bio znatniji to nekako obavezuje da se izglađuju i veća razmimoilaženja.

Na poslednjem ispraćaju Miljana Miljanića upravo se i dogodilo tako nešto – sahrana se pretvorila u fudbalski samit. Pre svega jugoslovenski, ali i evropski. Dovoljno je da Real pošalje svoje izaslanike i to je samo po sebi događaj od svetskog značaja.

Bez ulaženja u raspravu o zagrobnom životu sigurno je da bi pokojnik bio srećan da vidi tako nešto. Ne bi Miljan likovao zbog sebe, nego zbog onoga čemu je posvetio sav svoj život – zbog fudbala. Ali ne fudbalu kako ga danas shvatamo – pobedi po svaku cenu.

Miljan je bio sportsmen. Ta reč je danas iščezla, a nekada je bila najveća moguća pohvala. To je značilo da Zvezdin igrač može da dođe u restoran na Partizanovom stadionu, a sada je, eto, problem kad Zvezdina legenda, kao što je Dragan Stojković, hoće da popije kafu u svojoj drugoj kući. Nekada su navijači pamtili dan kad bi videli nekog asa, a sada dozvoljavaju sebi da bivšem kapitenu i nekadašnjem predsedniku svog kluba kažu da je tu nepoželjan.

Za Miljana lopta nije bila plen oko koje se ljudi sukobljavaju, nego magnet koji privlači. Ona je spajala ne samo one, koji su različitog navijačkog opredeljenja ili nacionalnosti, vere, rase i ostaloga u šta se kune savremena demokratija, nego je brisala i razliku između bogatih i siromašnih, školovanih i neškolovanih – u ljubavi prema fudbalu svi smo jednaki.

Trenutak je bio tužan da tužniji ne može biti – poslednje zbogom velikom čoveku. I ako u takvim okolnostima nešto može da bude lepo onda je to što su se oko njegovog odra sjatile perjanice sa svih strana one Jugoslavije. Ređanjem tih imena ovde ništa se ne bi postiglo, samo bi se ogrešilo o nekoga, jer ih je bilo toliko da prostor ne dozvoljava da svi budu spomenuti.

Ali, isto tako do Aleje zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Miljanića je ispratio i silan broj onih bezimenih ljubitelja fudbala koji su išli na stadion da gledaju fudbal, a ne kao sada da oni privlače pažnju. Oni u čijim je domovima muva mogla da se čuje dok je na radiju ili televiziji prenos utakmice.

Vreme je mnogo toga promenilo. Sada je Beograd za nekadašnje igrače Dinama i Hajduka, Sarajeva i Veleža, na primer, inostranstvo. Za one koji su se ovde oduševljavali njihovim fudbalskim umećem i strepeli od njih za sudbinu kluba za koji navijaju, sada su stranci.

Možda granice između naših država nikada neće biti izbrisane i možda i ne treba da budu izbrisane. Možda će se obnoviti i u ovakvim uslovima jugoslovenska liga, a možda i neće. Ali, to i nije najvažnije.

Najvažnije je što se pokazalo da prelazak granica koje su sada međudržavne nije više isto što i ići mečki na rupu. I da može, a to i slike i snimci potvrđuju, međusobno da se razgovara.

Najpre, razume se o fudbalu, a kad priča počne onda se teme same otvaraju. I što se to dogodilo baš na Miljanićevoj sahrani dokaz je da je na onaj svet otišao kao veliki pobednik.