Rat za rad

Barak Obama i Nikola Sarkozi mogli bi uskoro da ostanu bez predsedničkog posla ako ne uspeju da povećaju zaposlenost sunarodnika, sugerišu analitičari odnosa između političke i radne snage. Nezaposlenost je, dodaju, toliko narasla da predstavlja snažnu „glasačku mašinu” koja preti da na predstojećim nacionalnim izjašnjavanjima izdejstvuje „otkaze” ne samo pomenutim liderima Amerike i Francuske, nego i njihovim kolegama u mnogim zemljama.

Nalaz deluje kao senzacija, jer nagoveštava da će se u seriji ovogodišnjih izbora širom sveta, nezaposleni naći u ulozi elitnog poslodavca. Da oni odluče, kao da su članovi nekakvog supermoćnog zavoda za zapošljavanje: ko da ostane na najodgovornijim državnim poslovima, ili ko treba da preuzme te poslove.

Neće, naravno, samo oni kao manjina biračkog tela (od osam do 20 i više odsto) održati ili smeniti vlast. Ali, moć nemoćnih je povećana jer se ispostavljaju kao ključni „jezičak na vagi” gde se, mahom uhodano, odmeravaju partijske sklonosti, pa i zahvalnosti, zaposlenih.

Takve okolnosti mnogima nalikuju na rat za rad, na borbu za ostvarivanje jednog od najvažnijih ljudskih prava, da se živi od sopstvenog rada. Sa „ultimatumom” da se ta elementarna težnja potkrepi reformom zakonodavstava i promenom načina poslovanja, tako se zapošljavanje učvrsti kao jedan od temelja odgovornog društva, a ne da se smanjivanje radne snage olako i gotovo automatski forsira kao način za povećavanje konkurentnosti i opravdanje nesposobnosti rukovodilaca.

Utisak o pojačanoj vezi rada i rata potkrepila su i dva uticajna Amerikanca. Raspaljuje se, zaista, rat za siguran posao, sugeriše u upravo objavljenoj knjizi Džef Klifton, šef anketne kompanije Galup. Iz sadašnje ekonomske krize možda ne možemo da se izvučemo bez oružanog sukoba, kao kad je Veliku depresiju okončao tek Drugi svetski rat, koji je, na svoj način, bitno smanjio nezaposlenost, proizlazi iz studije nobelovca Džozefa Stiglica, objavljene u časopisu „Veniti fer”.

Oni nisu, međutim, katastrofičari. Obojica traže, u suštini, promenu kursa, tako da se nagomilana nezadovoljstva otklone, ili bar bitno ublaže povećavanjem zaposlenosti.

Stiglic predlaže, uz ostalo, povećanje dugoročnih ulaganja u obrazovanje, fundamentalna istraživanja, infrastrukturu. Kao i preusmeravanja koja bi bankarski sistem opet podvrgla ostvarivanju interesa većine društva.

Klifton, pak, navodi da 1,8 milijardi ljudi, oko četvrtine čovečanstva nema „dobar posao” (sa više od trideset radnih sati nedeljno, redovnim nadnicama i doprinosima) i da njihova opravdana a neostvarena težnja za kompletiranje statusa, predstavlja dodatni izvor osporavanja lokalnih i globalnih sistema. Za održivost političkih rukovodstava biće, po istraživanjima u kojima je učestvovao širom sveta, presudno: da li su ona sposobna za povećavanje zaposlenosti građana, jer će se „društva koja ne otvaraju nova radna mesta – raspadati”.

Ovakva upozorenja ozbiljno shvataju mnogi lideri, pogotovu u izbornoj sezoni. Jer, državni organi i aparati su veliki i poslodavci i propisivači pravila igre, pa su kao takvi na meti izliva masovnih nezadovoljstva zbog niza ogrešenja o princip „jednakih mogućnosti”.

Državnici se dovijaju na različite načine. Sarkozi je upravo, na sastanku sa „socijalnim partnerima” – predstavnicima sindikata i poslodavaca – najavio stvaranje fonda, sa 430 miliona evra, za povećanje nacionalne zaposlenosti. Potom je, sa Angelom Merkel, kako registruje madridski „Pais”, pustio u opticaj plan po kome „bitka protiv nezaposlenosti naročito mladih”, predstavlja važan elemenat strategije za izlazak iz krize koja potresa zonu evra (gde je bez posla 16,3 miliona ljudi, ili 10,3 odsto radno aktivnih stanovnika).

Istovremeno, Obamu je više nego ijedna druga, izveštava se, obradovala vest da je opala još visoka zvanična stopa tamošnje nezaposlenosti (na 8,5 odsto, oko 13 miliona ljudi). Ipak je osetio potrebu da pozove i specifičnu pomoć iz inostranstva. Nagovestio je promene viznog režima kako bi što više stranaca posetilo Ameriku i tako doprinelo povećanju lokalne zaposlenosti, naročito u sektoru turizma.

Za predstavljanje takve perspektive odabrao je prigodan ambijent, na Floridi. Govorio je ispred Pepeljuginog zamka u magičnom kraljevstvu Dizni vorlda. Kao da je, nehotice, poručio da je za napredovanje ka željenom poslu potrebna i magija, koja je izrabljivano devojče dovela do radnog mesta princeze.

Milioni modernih Pepeljuga uzalud iščekuju sličan radni ishod. Umesto prinčeva iz bajke sve više mesta zauzimaju „sponzori” i drugi proizvođači žrtava u „ratu za rad”.