Analitičar kijanja

Taman sam na Kalenić pijaci, prošlog utorka, rukom posegnuo za pakovanjem kao sneg belih šampinjona, kad nečiji prsti bejahu brži i zgrabiše mi gljive ispred nosa. Okrenuh se i pogledah u tog drskog čoveka. Nisam mogao da verujem svojim očima – taj bezobraznik bejaše Milorad, kolega s kojim sam godinama delio kancelariju i nekako smo u isto vreme ostali bez posla. Obojica se istinski obradovasmo ovom nenadanom susretu. Sklonismo se u stranu i prvo što ga upitah bilo je da li nešto radi.

– Imam odličan posao i visoku platu. Postao sam analitičar kijanja pri Institutu za skupo ubijanje dosade – požuri da mi saopšti novost.

– Analitičar kijanja!? Dosad sam znao da postoje politički, spoljnopolitički, ekonomski i vojni analitičari, ali vidim da su kao korov iznikli i neki drugi. Ima ih u svako doba i u svim medijima. Nisam ni u snu mogao pomisliti da postoji i analitičar kijanja – bio sam, blago je reći, iznenađen.

– Znaš li ti, čoveče, koliko je to odgovoran i ozbiljan posao. Lako je analizirati kijanje s proleća kad sve cveta, pa se ono pojavljuje kao alergija na polen, ambroziju. Ali, majčin sine, treba sročiti analizu kijanja populacije u zimskim mesecima i zašto se ta napast pojavljuje baš u tom godišnjem dobu. Zatim, nužno je utvrditi šta stoji iza te opšte pojave: da li je možda neprijatelj spolja, jer takvi još postoje, u vazduh iznad nas ispustio kojekakve materije da bi nam od kijanja glave brujale. Moramo obratiti pažnju i na pad produktivnosti koji ono izaziva, uticaj na potomstvo... Već su me zvali iz televizije da budem gost u nekoj emisiji, kada ću naciji saopštiti rezultate do kojih sam došao – unese mi se u lice Milorad.

– Dobro, dobro. Hoću da ti pomognem. Da bi dao težinu svojoj analizi kijanja, molim te, pročitaj Čehovljevu priču "Činovnikova smrt", pa neka ti ona bude dokaz da je to aaa-pćiha! istinski ozbiljna stvar koja može da dovede i do tragičnih posledica – sada se i ja uozbiljih.

– Uh, super. Ti si pravi drug. Možda to moje izlaganje na televiziji primete i oni iz SANU – obradova se Milorad.

– Stani, ima još nešto. Iskoristi i ovo moje iskustvo. Davno je sedelo društvo u restoranu "Pod lipom", u Makedonskoj ulici, kada je veliki pesnik Brana Petrović, posle pete ili šeste votke, počeo da kija. Bila je to rafalna paljba. Lično sam izbrojao trideset i tri puta da je zaredom kinuo. Pokušaj kao stručnjak da utvrdiš da li je do tako lančanog kijanja došlo do zbog sudaranja stihova u njegovoj glavi, pa se njegov stvaralački gen pobunio i izrazio protest kroz seriju od trideset i tri aaaa-pćiha! – dadoh svoj doprinos Miloradu, analitičaru kijanja.

Željan razgovora on me pozva da skoknemo do obližnjeg restorana "Kalenić", da tamo upoznam još neke njegove kolege. Oni u toj kafani imaju sto rezervisan samo za njih.

Milorad me zaista upozna sa Sofronijem, analitičarem prejedanja, i sa Živojinom, analitičarem darivanja. Kad sedosmo i obrnusmo nekoliko tura ova dvojica me skopaše kao medijuma, da me uvere u značaj njihovih istraživanja.

– Znaš, piskaralo, nije lako otkriti uzroke u čoveku koji ga gone na darivanje. Zašto čovek voli da poklanja? To je tako duboko zapreteno u svakome od nas, da na tom problemu radim pune tri godine. Kad dovršim studiju rezultati će biti epohalni. Čovek će konačno morati da se suoči sa samim sobom i svojim drugim "ja" koje ga navodi na nekontrolisano trošenje para, a to opet ugrožava standard svakog društva, pa i našeg – govorio je Živojin, dok me desnom rukom, prebačenom preko mojih pleća, stezao iz sve snage.

Buljim u Sofronija debelog kao bure i pogledom tražim pomoć od njega, kako bi me oslobodio Živojinovog "bratskog" stiskanja.

– To što nas trojica analiziramo sve je u vezi sa čovekom i njegovim skrivenim porivima. Eto, ja kao analitičar prejedanja moram duboko da zaronim u sebe, da bih iz svoje utrobe izvukao suštinu – postojanje apetita. Zašto čovek ima apetit i može li on bez njega da živi? Da li je neophodno da otkrijemo sredstvo za njegovo uništenje? Vidite, na tome se zasniva moj rad koji će, nadam se, jednog dana biti predmet rasprave i Nobelovog komiteta. Zato su mi potrebna nova finansijska sredstva. Onih deset miliona dinara sam potrošio samo na početna istraživanja. Potrebno mi je deset puta više para kako bih došao do cilja. Ja ga vidim, on se u daljini nazire – posmatrao me je Sofronije kroz prorez na očima utonulim u mesnatoj glavi.

Tada se Milorad seti da mi nešto predloži. Reče, da bi dobro bilo da im se i ja pridružim, da ću imati visoku platu, bez određenog radnog vremena, mogu i kod kuće da dumam i analiziram činjenice, da ću od njih dobiti najbolje preporuke za prijem u Institut za skupo ubijanje dosade. Samo u jednom ne mogu da mi pomognu – u izboru oblasti koju ću da analiziram. Tu ja moram da odlučim.

I kao da je neko sve ovo slušao sa strane, pa mi taj šapnu istog trena predlog s kojim sam izašao pred slavne analitičare.

– S velikim oduševljenjem prihvatam vaš predlog. Moj izbor će biti oblast koja me odavno muči. U stvari, otkako sam sa vinjaka prešao na pivo. Želim da postanem analitičar nadimanja! Zašto dolazi do nadutosti stomaka posle mnogo popijenih krigli piva i da li u ublažavanju tih tegoba može pomoći kim, a da ne zagadimo vazduh. Znam da smo deci, dok su bila bebe, davali kim da bi im ublažili stomačne tegobe. O tome želim da govorim u medijima. Dajte mi fond, visoku platu, prohodnost na televiziji i ja vas neću obrukati – ovim govorom punim samopouzdanja i vere u bolje sutra oduševio sam nove kolege i oni me čvrsto zagrliše.

Stolu rezervisanom samo za analitičare dodaše još jednu stolicu.