Dokazi tužioca i odbrane

Ključni dokaz Tužilaštva da su atentat na premijera Zorana Đinđića izvršili Zvezdan Jovanović i pripadnici "zemunskog klana" po naređenju Milorada Ulemeka Legije nesumnjivo je Jovanovićevo priznanje iz policije. U tom iskazu, Jovanović je rekao praktično sve – od toga da je zaveru o ubistvu osmislio Ulemek, da je on doneo pušku, pa do tvrdnji ko mu je pomagao i ko je imao manje uloge u tom činu.
O tome koliko je Zvezdanova izjava iz policije važna za optužbu možda najbolje govori činjenica da je to dokaz koji je odbrana ubedljivo najviše osporavala u troipogodišnjem procesu. Advokati su pokušavali da dokažu da je reč o falsifikatu i izjavi iznuđenoj pretnjama, ucenama i omamljujućim sredstvima, iako na svakoj od sedam kucanih stranica teksta na po dva mesta stoje potpisi Zvezdana Jovanovića.

Dvojica policajaca, Mile Novaković i Rodoljub Milović, i advokat po službenoj dužnosti Vesna Radomirović, rekli su na sudu da je Zvezdan priznao atentat dobrovoljno, onako kako zakon nalaže, bez pretnje ili sile i da je o tome napravljen zapisnik.

Šareno ćebe i dve čaure

Međutim, i da nije sam sve priznao, ime Zvezdana Jovanovića bilo bi dovedeno u vezu sa atentatom. Njega pominje Dušan Krsmanović u izjavama iz policije kao i pred istražnim sudijom. I Krsmanović i Jovanović u policiji identično opisuju kako je nastala zavera o atentatu, kako su izgledala tri bezuspešna pokušaja i ko je i kako ubio premijera. Krsmanović isti iskaz ponavlja i pred istražnim sudijom, dok Jovanović tada odlučuje da ćuti. Na suđenju se obojica brane ćutanjem. U završnim rečima progovaraju – Jovanović odbacuje krivicu, a Krsmanović indirektno priznaje.

Sve bitne detalje njihovih iskaza potvrđuju tokom procesa i svedoci saradnici Miladin Suvajdžić zvani Đura Mutavi i Dejan Milenković Bagzi, dok o zaveri sa nešto manje detalja svedoče i Zoran Vukojević Vuk i Ljubiša Buha Čume. Suvajdžić i Milenković su o atentatu svedočili identično kao i Jovanović i Krsmanović u svojim priznanjima. Njihovi iskazi slažu se i u opisima svih ostalih bitnih pojedinosti iz optužnice – da je Zvezdan pušku bacio Aleksandru Simoviću, da je u kancelariji bio i Ninoslav Konstantinović, da su pobegli na Novi Beograd "pasatom" koji je vozio Vladimir Milisavljević i tako dalje.

Atentatori su ostavili šareno ćebe na simsu kancelarije i dve čaure na krovu ispred prozora. Svoje otiske prstiju, niti bilo kakve tragove pogodne za DNK analizu nisu ostavili. Puška "hekler und koh" nađena je na Novom Beogradu uz pomoć svedoka saradnika Suvajdžića, koji ne bi mogao da zna gde se ona nalazi ako i sam nije bio deo zavere. Iako na njoj nije bilo nijednog otiska prsta Zvezdana Jovanovića, niti nekog drugog člana bande, nađeni su tragovi vlakana sa ćebeta iz kancelarije. Prethodno su na ćebetu nađeni tragovi baruta, što svedoči da je sa njega pucano. Ta puška je dostavljena balističarima koji su utvrdili da su čaure sa krova ispaljene baš iz tog oružja.  

Na osnovu pravaca povreda, veštaci su utvrdili da je u premijera i telohranitelja pucano iz pravca Ulice admirala Geprata. Oni su potvrdili i da su delovi raspadnutog metka koji su nađeni u dvorištu Vlade Srbije mogli da potiču iz zrna kalibra 308 vinčester, što odgovara čaurama sa krova. Svi ovi materijalni tragovi uklapaju se u priznanje Zvezdana Jovanovića i iskaze svedoka saradnika. Krug zatvara Nenad Šare, bivši Ulemekov telohranitelj, koji je svedočio da je pušku identičnu onoj iz kakve je ubijen premijer video u Ulemekovoj kući.

Druga puška, treći metak

Advokati su na suđenju branili optužene tezom da su u atentatu ispaljena tri, a ne dva hica, jer su osmorica telohranitelja i jedna osoba koja živi u susedstvu izjavili da su se čula tri pucnja. Druga teza je da premijer nikako nije mogao da bude pogođen u desnu stranu grudi, niti je njegovo telo moglo da upadne kroz vrata zgrade ako je stajao onako kako tvrde veštaci. Odbrana je ukazala da bi to bilo moguće jedino ako je pucano iz pravca Birčaninove ulice i ako je premijer bio okrenut licem ka vratima onako kako, suprotno optužnici, opisuje jedan očevidac.

Treći argument odbrane bila je velika razlika u promeru ulaznih rana na telu premijera i telohranitelja. Advokati su višestruko veću ranu na Đinđićevim grudima od povrede u donjem delu leđa kod Veruovića objasnili time što je u njih dvojicu pucano iz dva različita oružja, dok su veštaci tvrdili da dimenzije ulazne rane zavise od debljine kože na delu tela koji je pogođen. Zaključak odbrane je da je policija namerno sakrila te činjenice kako bi zaštitila pravog atentatora i one koji stoje iza njega.

Odbrana je osporavala i statuse četvorice svedoka saradnika, njihov kredibilitet i sadržine iskaza koje su dali sudu. Čule su se tvrdnje da su svi oni, a posebno Milenković, svoje izjave naučili napamet, da pred sudom lažu da bi spasli sebe i da, osim prazne priče, nisu ponudili nijedan dokaz za ono što tvrde. Advokati su ukazivali da materijalni dokazi ne postoje i da je optužnica zasnovana na lažnoj priči, kako bi se za atentat na Đinđića okrivili nevini ljudi. Iza te zavere, tvrdi odbrana, stoji policija, koja je samo dva sata posle atentata, bez ikakvih dokaza, raspisala poternicu za članovima klana. To jasno pokazuje da je budući sudski proces još tada bio montiran, smatra odbrana. Nikad do kraja rasvetljena likvidacija Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku naređena je, po stavu branilaca, s ciljem da se istina sakrije.

U nameri da dokaže kako je optužnica montirana, odbrana je uveravala sudsko veće da je scenario o napadu "zoljom" kod "Beogradske arene" mogao da smisli samo potpuni laik i da obučeni pripadnici JSO nikad ne bi napravili takav plan jer ne može da uspe. Nelogično je, tvrdili su advokati, da se u tu svrhu angažuje Željko Tojaga, najbolji "zoljaš" u Evropi, jer bi to bilo suviše uočljivo.

Advokati su podsetili da je Dejan Milenković, vozač kamiona kojim je zaustavljeno premijerovo vozilo, tvrdio da se na autoputu pomerio u levu stranu kako bi sa svoje desne strane propustio kolonu, dok su svi telohranitelji ispričali da su kamion obišli levom stranom.

Neki od optuženih tvrdili su i da imaju alibi. Ulemek je govorio da je u vreme atentata bio kod svoje kuće sa ženom i decom, a  Simović kaže da je u svom domu doručkovao. Tojaga je rekao da je u vreme događaja kod "Beogradske arene" bio na Kopaoniku, dok se Branislav Bezarević prethodnog dana verio u Bajinoj Bašti, što ne radi osoba koja sutradan treba da mafiji oda premijerovu trasu.

Kao argument odbrane u završnim rečima pominjane su i intelektualne sposobnosti optuženih. Tako Konstantinović, po oceni branioca, nema inteligenciju koja je potrebna za atentat na premijera, a Krsmanović je upravo zbog niske inteligencije uvučen u zločinački poduhvat.  

I na kraju, kao još jedan argument, odbrana tvrdi da optuženi nisu imali motiv da ubiju Đinđića. Kažu da je naivna i nelogična tužiočeva tvrdnja da su oni hteli da osvoje vlast, da premijera nije mogla da ubije ulica, već samo neko njemu blizak i da pravi krivci koji stoje iza svega nisu otkriveni.

-----------------------------------------------------------

Argumenti tužioca

– priznanje Zvezdana Jovanovića iz policije

– priznanje Dušana Krsmanovića iz policije, iz istrage i u završnoj reči

– iskazi svedoka saradnika koji su saglasni sa priznanjima okrivljenih i materijalnim tragovima

– sudsko-medicinsko i balističko veštačenje

– puška, nađena uz pomoć svedoka saradnika, člana bande

– puščane čaure

– delovi metka nađeni u dvorištu vlade, odgovaraju čaurama

– tragovi vlakana ćebeta na pušci odgovaraju ćebetu sa prozora

-----------------------------------------------------------

Argumenti odbrane

– devet svedoka čulo tri, a ne dva pucnja

– razlike u iskazima svedoka saradnika, telohranitelja i očevidaca

– razlike u dimenzijama ulaznih rana, ukazuju na drugu pušku i drugog snajperistu

– tehnička neizvodljivost pokušaja atentata kod "Beogradske arene"

– sporni statusi svedoka saradnika, koji neistinitim iskazima stiču imunitet

– nerasvetljena likvidacija Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku

– nema materijalnih dokaza koji povezuju optužene sa oružjem i mestom zločina

– alibiji

– nedostatak inteligencije

– nedostatak motiva