Bojno polje sa staklom

Ove godine navršava se tačno sto godina od kada je slavni Pikaso naslikao još slavnije "Gospođice iz Avinjona", sliku za koju mnogi istoričari tvrde da je obeležila granicu između prošlosti i budućnosti. Ovo umetničko delo, koje je tada dvadesetpetogodišnji španski imigrant stvorio u malom ateljeu na Monmartru, slovi za jedno od najznačajnijih remek-dela moderne umetnosti, koje se danas čuva u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.

"Gospođice iz Avinjona" završene su u proleće 1907. godine. Naziv slike ne odnosi se na istoimeni grad, već na Avinjonsku ulicu u Barseloni, prilično ozloglašen kraj. Kada je Pikaso počeo da je slika, ona je trebalo da predstavlja izazivački prizor iz bordela. Međutim, slikar ju je završio kao kompoziciju sa pet aktova i mrtvom prirodom.

Zajedno sa Matisom, mladi Pikaso bio je oduševljen Sezanom i Gogenom, ali on je te majstore gledao drugačije od Matisa. "Gospođice iz Avinjona" Pikaso je naslikao kao pandan Matisovoj "Radosti življenja", ali ovo monumentalno platno, slažu se istoričari umetnosti, bilo je toliko izazivačko da je Pikaso prevazišao čak i Matisa.

Ništa više nije moglo da se uporedi sa divljačkom agresivnošću prizora pet devojaka na Pikasovoj slici, prema kojima su svi do tada naslikani likovi izgledali bezazleno. Pet devojaka zapleteno je u srebrnaste i plave draperije.

Tri devojke na levoj strani su uglaste, izvijene klasične figure, a snažno deformisana lica i tela dveju koje zure u posmatrača ogromnim crnim očima imaju sva varvarska svojstva primitivne umetnosti. Naime, i Pikaso je, kao i ostali fovisti, otkrio draž vajarstva Afrike i Okeanije i iskoristio odlike primitivne umetnosti kao oruđe kojim će "obraditi" klasično shvatanje lepote. Jedan kritičar je ovo platno opisao kao "bojno polje puno polomljenog stakla". "Tu se ne poriču samo razmere, nego i organska celina i povezanost ljudskog tela. Sve je, međutim, tu: i likovi i njihov okvir, izlomljeni u uglaste klinove ili sitne ravni, fasete, osenčene na način koji im daje izvesnu trodimenzionalnost. Nismo uvek sigurni da li su one izdubljene ili ispupčene; jedne izgledaju kao komadi zgusnutog prostora, a druge kao fragmenti providnih tela. One sačinjavaju jedinstvenu vrstu materije koja čitavom platnu nameće celovitost i povezanost. Slika "Gospođice iz Avinjona" ima svoj svet , sličan prirodi, ali izgrađen na drugačijim principima....", zaključuju analitičari Pikasovog dela.

Najstariji kritičari, koji su videli samo da preovlađuju oštre ivice i uglovi, nazvali su taj novi stil kubizmom.

Pikaso je radio "Gospođice" kao nijednu drugu sliku do tada. Neki stručnjaci čak tvrde da stotine skica i crteža koje je uradio za tih šest meseci, koliko je slika nastajala, predstavljaju pripremni rad jedinstven ne samo u Pikasovoj karijeri, nego, kada je reč o jednoj slici, u čitavoj istoriji umetnosti. Pikaso je znao da pravi nešto važno, čak i revolucionarno.

Kada je posle Prvog svetskog rata Andre Breton došao u Pikasov atelje, prepoznao je "Gospođice iz Avinjona" kao remek-delo moderne umetnosti. Vođa nadrealista video je u ovom delu sliku o revolucionarnoj pretnji nesvesnog.