Besmrtna nauka Svetog Save

Svetosavska baština je prostranstvo za duboka poniranja i analize zarad kristalisanja i preuzimanja onog što je svojom svetlošću i genijalnošću izdržalo probu vremena i života. Kulturni, duhovni, pedagoški i filozofski „reflektori” svakog Savindana, otkrivaće nove spoznaje i davati nove plodove u bašti Svetosavlja i na pozornici pedagoške stvarnosti. Jedan od više zadataka ovog čina je svestranije sagledavanje i vrednovanje celokupnog dela, ličnosti i značaja Svetog Save, sa posebnim usmerenjem na prosvetiteljsku, učiteljsku, pedagošku, dakle, emancipatorsku dimenziju njegovog čovekoljublja, patriotizma, pregalaštva, u vojevanju za dobrobit kulture. Veliki je presedan u srpskoj kulturi i istoriji pedagogije činjenica da su u dosadašnjim istraživanjima i publicistici pedagoški lik i misija učitelja Svetog Save nedovoljno prisutni.

Sveti Sava, kao „praotac srpske pedagogije” nije dobio odgovarajuće mesto u našem školstvu, u vaspitno-obrazovnoj delatnosti, još manje u savremenoj praksi pripremanja mladih generacija za život i izazove koje vreme donosi. Pored toga, osetno nedostaje kritička opservacija i interdisciplinarno promišljanje svetosavlja u svim njegovim segmentima.

Procvat školstva u Vizantiji imao je uticaja na pojavu škola i prosvete u Nemanjinoj državi. Nemanja je svoju mušku i žensku decu učio svetim knjigama i pismenosti. Sava je bio vaspitavan i učen do svoje 15. godine u kući svoga oca. Povratkom Save u Srbiju iz Svete Gore, nakon ustanovljenja srpske arhiepiskopije pokrenut je rad duhovništva i sveštenstva na narodnom obrazovanju. Kada je došao u Studenicu „pribrao je oko sebe učenike, počeo ih učiti; sastavljao je crkvene pesme, služio liturgiju, postavljao popove, đakone i čatce, učio ljude i prizivao ih pokajanju”. Iz Svete Gore i Soluna Sava je doneo knjige zakonskog sadržaja, koje je koristio u pripremanju episkopa. U jednom od izvora (Glasnik II) zapisano je: „I tu izabra od učenika svojih bogorazumne i bogobojavne i časne muževe, njega dostojne... koji znadoše i umedoše poučavati ljude... i posla ih na svoja mesta da uče i krštavaju davši svakome zakonske knjige.

Za ovaj posao trebalo je Savi desetak ljudi, a on je ove izabrao od najboljih svojih učenika, što znači da ih je imao više. Prema tome, u Žiči ili Studenici morala je postojati ne samo početna škola no i neka vrsta bogoslovske škole za višu spremu. Doprinos Svetog Save, kao i drugih prosvetitelja i reformatora, nije ni približno dovoljno proučen, jer je prisutan neshvatljiv nemar prema pedagoškom nasleđu, što je jedan od najvećih grehova prema svom narodu i njegovim mladim generacijama. Pokušajmo naznačiti šta sve Svetog Savu čini učiteljem, odnosno pedagogom. Imao je izuzetnu saznajnu radoznalost.

Stalno je učio i učio druge. Bio je mislilac koji je shvatio značaj znanja za napredak naroda, crkve i države. Bio je ličnost za identifikaciju, ličnost za uzor, vaspitni primer. Sveti Sava je bio učitelj i graditelj puteva čovekoljublja, zdravog razuma, slobodoljublja, patriotizma i moralnih kodeksa. Svetosavlje kao ideju i civilizacijski pokret i postulat treba dograđivati, redefinisati na temeljima izvornog i novih potreba razvoja države, kulture, obrazovanja i drugih oblasti. Danas svetosavlje posebno treba, pored ostalog, shvatiti kao učenje iz svih izvora (knjiga, života, rada i medija), negovanje vrlina, dobrotvorstva, solidarnosti, žrtvovanje za dobrobit društva, razvijanje radne kulture, reformatorstva, demokratije i dr. Biti sledbenik Svetog Save – to je čast i velika dužnost, čijim vršenjem se svakodnevno polažu ispiti iz humanizma, etike i patriotizma.

Sveti Sava je bio prvi arhiepiskop SPC, prvi srpski književnik, prvi srpski prosvetitelj, veliki srpski učitelj, utemeljivač srpske medicine, izuzetan državnik i diplomata, prvi socijalni radnik, uspešni zakonodavac, prevodilac, graditelj, patron škola, narodni tribun i revolucionar. On je unapređivao poljoprivredu govoreći „zemljoradnja je časno zanimanje”. Zato je s pravom rečeno da je „svojim delima Sava svrstao srpski narod u red kulturnih naroda Evrope”, a njegovo doba upisano u istoriji kao „zlatni vek srpske prošlosti”. Sava je posle Nemanje najveći građevinar naše srednjovekovne države. Naše duševne klonutosti trebalo bi da se stide pred Svetim Savom. Besmrtna je nauka Svetog Save. Po tome ostaje i kao učitelj i uzor njegovim sledbenicima kako treba voleti svoj narod, graditi i razvijati svoju državu, kako treba politički biti aktivan na polju borbe za nacionalnu samostalnost i ukupni progres i demokratizaciju društva.

Uskliknimo s ljubavlju svetitelju i učitelju Savi.