Ne mora uvek u pet

Jedna pripovetka iz Kine govori o kineskom caru Šen-mingu koji je pio samo kuvanu vodu. Godine 2737. p.n.e. navodno su grančice sa jednog grma u vrtu palate pale u lonac gde se kuvala voda i obojile je u zlatnosmeđu boju. Šen-ming je ustanovio da je voda poprimila izvrsnu aromu. Grmlje čajevca spominje se u starom kineskom spisu "Pent-sao" 2500. godine p.n.e.

Čaj postaje omiljeni napitak u Kini pa je već 783. godine n.e. uzgoj čaja proglašen državnim monopolom i uveden je porez na gajenje, prodaju i izvoz čaja. Oko osam vekova trajala je "primitivna faza" uživanja čaja. Ne zna se tačno da li se čaj prvo samo žvakao ili pušio, ili pak dodavao jelima kao začin.

Zna se da se čaj prvo pio pržen, stucan u avanu i tada skuvan sa pirinčem uz dodatak soli, cimeta, crnog luka ili mleka.

Kasnije se upotrebljava "tučeni čaj" (lišće osušenog čaja samleveno u fini prah) koji se ubacivao u vrelu vodu kao što to mi danas činimo. U VIII veku naše ere Lu Vu (ili Lu Jun) pesnik iz razdoblja dinastije Tang, napisao je delo "Ča čing" (Sveto pismo čaja) u kojem je formulisan kodeks čaja.

Iz Kine se kultivisanje grma čaja raširilo na Japan, koji čaj upoznaje u VIII veku n.e. i ubrzo postaje nacionalno piće, a pripremanje čaja poprima oblik kulta. Japanci kažu za čoveka koji ne uživa u ovom aromatičnom napitku da je "čovek bez čaja u sebi" - što znači da je čovek bez osećaja i duha.

Arapi su za čaj saznali u IX veku, a prvi zapis o čaju iz 1285. godine u Evropi vezan je za ime Marka Pola, mada se Evropa upoznaje sa čajem tek u doba velikih putovanja i geografskih otkriće iz zapisa putopisca Ramusija u 16. veku.

Godine 1610. neznatna količina čaja prvi put stiže u Evropu, u Holandiju, a oko 1650. godine upoznaju ga Englezi. Do polovine 17. veka, čaj je vrlo redak i skup, te je u to vreme prvenstveno hvaljen kao lek.

Kad je čaj morskim putem došao do Evrope, istovremeno su prispeli i prvi karavani čaja iz Kine u Rusiju, a odatle je taj čaj otpreman u druge zemlje. Običaj da se čaj pije iz visokih čaša s metalnim stalkom potiče iz Rusije, a mesingani ili srebrni samovar danas ima svako njihovo domaćinstvo.

U Ameriku su čaj uvezli Holanđani (1650. stiže u Njujork). Ono što se dogodilo u Bostonu ušlo je u svetsku istoriju i taj je događaj nazvan Boston Tea Party (Bostonska čajanka). Severna Amerika je u to vreme bila engleska kolonija.

Posebnom odredbom Engleska je povisila porez na čaj koji se izvozi u krunske kolonije. Kad su 1773. godine stigla tri britanska broda sa čajem u Boston, nekoliko građana preobučenih u Indijance izbacilo je ceo tovar u more. Time je zapravo počeo američki rat za nezavisnost.

Priča o čaju je duga, stara već pet hiljada godina i puna je zanimljivosti. Vremena su se promenila, ali odanost čaju još traje. Čaj u pet po podne (Five o’clock tea) postao je pojam ne samo u britanskom načinu života. Velika Britanija je najveći potrošač sa 4.5 kg čaja po stanovniku. Jedan šaljivdžija je rekao: "Englezi veruju u Boga samo nedeljom, a u svoj čaj svakodnevno!"

Australijanci troše oko tri kilograma, Kanađani 1,5 kilogram po stanovniku godišnje, Holanđani 700 grama a Amerikanci 300 grama čaja.

Dakle od svetske proizvodnje čaja Englezi troše 24 odsto, zatim sledi Indija sa 16 odsto, pa Kina i Japan.