Devalvacija ideje

Osnov­na oso­bi­na srp­ske po­li­tič­ke sce­ne je to­tal­na bez­i­dej­nost. Prak­tič­no sve prin­ci­pi­jel­ne raz­li­ke ko­je je mo­gu­će pri­me­ti­ti se svo­de na te­me Ko­so­va, Evrop­ske uni­je i ši­re shva­će­ne spolj­ne po­li­ti­ke. A kad su u pi­ta­nju DS i SNS čak i te te­me osta­vlja­ju gla­sa­ča u ne­do­u­mi­ci da li, na prin­ci­pi­jel­nom ili tak­tič­kom pla­nu, iz­me­đu njih po­sto­ji ne­ka raz­li­ka. To je do­bro u me­ri u ko­joj re­flek­tu­je po­li­tič­ki kon­sen­zus, ali lo­še u me­ri u ko­joj je po­sle­di­ca sve­op­šteg ci­ni­zma i kla­nov­skog pri­stu­pa sva­kom po­li­tič­kom do­ga­đa­ju.

Tre­nut­no ak­tu­el­na afe­ra po­kre­nu­ta tek­stom cr­no­gor­skog pi­sca i funk­ci­o­ne­ra je pri­mer to­ga. Kao što je u emi­si­ji ,,Uti­sak ne­de­lje” pri­me­ti­la Lji­lja­na Smaj­lo­vić, ta­ko­zva­nabor­ba za slo­bo­du mi­šlje­nja se u ovom (kao uosta­lom i u mno­gim pret­hod­nim slu­ča­je­vi­ma) svo­di na od­bra­nu isto­mi­šlje­ni­ka i sa­ve­zni­ka. Jav­nost u osno­vi ko­rekt­no per­ci­pi­ra da oni ko­ji na­vod­no bra­ne slo­bo­du go­vo­ra cr­no­gor­skog pi­sca u osno­vi po­dr­ža­va­ju, ako ne mo­žda nje­gov stav o po­želj­no­sti ci­vi­li­za­cij­skih po­ma­ka pu­tem ubi­lač­kih re­a­li­za­ci­ja kla­sne sve­sti, on­da sva­ka­ko nje­go­ve ši­re shva­će­ne sta­vo­ve o Sr­bi­ji, RS, Cr­nog Go­ri i za­jed­nič­koj pro­šlo­sti. Na­ža­lost, kao u pri­či o de­ča­ku ko­ji je vi­kao vuk, sa­mo po­te­za­nje jed­nog va­žnog prin­ci­pa (slo­bo­de go­vo­ra) u si­tu­a­ci­ji u ko­joj je i sred­njo­škol­cu ja­sno da je on pot­pu­no ne­pri­men­ljiv, pro­du­blju­je ci­ni­zam ko­ji je iona­ko na­ši­ro­ko pri­su­tan pre­ma sva­koj mr­vi prin­ci­pi­jel­ne di­sku­si­je.

Raz­o­ča­ra­va,ta­ko­đe,i po­ma­lo kr­vo­lo­čan elan sa ko­jim se jav­nost oko­mi­la na uprav­ni­ka Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke. Tač­no je da bi on slič­no pro­šao i u ve­ći­ni za­pad­nih ze­ma­lja i tač­no je da je on, za­hva­lju­ju­ći po­gre­šnoj pro­ce­ni, sa­mo iz­gu­bio ono što je u ne­kim dru­gim okol­no­sti­ma na ne baš to­li­ko raz­li­čit na­čin ste­kao. Pri to­me, ce­lom slu­ča­ju ni­ma­lo ne po­ma­že sam go­spo­din Ugri­čić. Sti­če se uti­sak da on ima po­ma­lo ne­re­al­no vi­đe­nje se­be bu­du­ći da se pred­sta­vlja kao naj­pro­go­nje­ni­ji in­te­lek­tu­a­lac u Sr­bi­ji u po­sled­njoj de­ce­ni­ji a svo­je član­stvo u me­đu­na­rod­nim te­li­ma vi­di is­klju­či­vo kao svo­ju lič­nu za­slu­gu a ne kao re­zul­tat funk­ci­je na ko­ju je bio po­sta­vljen. Ima­ju­ći u vi­du da je on ra­ni­je da­vao pri­lič­no eks­plo­ziv­ne i sva­ka­ko ne­po­pu­lar­ne iz­ja­ve, de­lu­je da se on pre pre­ra­ču­nao u po­gle­du svo­je ne­do­dir­lji­vo­sti ne­go što je, na pra­gu še­ste de­ce­ni­je, iskre­no iz­ne­na­đen da po­li­tič­ke iz­ja­ve ima­ju po­li­tič­ke po­sle­di­ce.

Sve­jed­no, obes­hra­bru­je či­nje­ni­ca da i u Sr­bi­ji po­či­nje da se pri­ma kul­tu­ra per­ma­nent­ne in­dig­na­ci­je u ko­joj su svi stal­no ne­čim uvre­đe­ni i stal­no se ne­ko zbog ne­če­ga iz­vi­nja­va. Mo­žda bi­smo,ipak,mo­gli da se za­pi­ta­mo da li po­red svih do­brih stva­ri na Za­pa­du tre­ba da se ugle­da­mo na prin­cip me­dij­skog lo­va na ve­šti­ce i pro­sti­tu­i­sa­nje le­gi­tim­nih vred­no­sti (slo­bo­da go­vo­ra, bor­ba pro­tiv te­ro­ri­zma…) u krat­ko­roč­no-po­li­tič­ke svr­he. Na taj na­čin, ide­je ko­je su ne­kad ne­što zna­či­le i mo­gle da bu­du mo­tiv ili fak­tor u od­lu­či­va­nju se pra­zne od sva­kog zna­če­nja. A ne­pre­kid­na de­val­va­ci­ja sva­kog na­če­la nas na kra­ju vo­di u sta­nje gde su lič­no­sti sve a vred­no­sti ni­šta.

Naj­dra­stič­ni­ji pri­mer to­ga je ve­ro­vat­no da­na­šnjiSNS či­ji se li­de­ri čak ni ne pre­tva­ra­ju da sto­je iza bi­lo ka­kve po­li­tič­ke ide­je. Či­nje­ni­ca da je osno­va nji­ho­ve po­li­tič­ke kam­pa­nje bor­ba pro­tiv ko­rup­ci­je to naj­bo­lje ilu­stru­je, jer se ce­la ide­ja zna­ča­ja ko­rup­ci­je svo­di na te­zu da će se naj­ve­ći broj dru­štve­nih pro­ble­ma re­ši­ti ka­da se ne­mo­ral­ni lju­di (lo­po­vi) tre­nut­no na vla­sti za­me­ne bo­ljim i po­šte­ni­jim. Ta­kav na­i­van stav je pri­me­re­ni­ji po­li­tič­kim po­le­tar­ci­ma iz po­kre­ta ,,Oku­pi­raj” ne­go jed­nim od naj­i­sku­sni­jih po­li­ti­ča­ra na srp­skoj sce­ni.

IZo­ran Đin­đić, ko­ji je bio ve­ro­vat­no naj­in­te­li­gent­ni­ji me­đu do­ma­ćim po­li­ti­ča­ri­ma pa još imao i dok­to­rat iz po­li­tič­ke fi­lo­zo­fi­je, u su­šti­ni pre sve­ga pro­da­vao je se­be kao li­de­ra i me­na­dže­ra, a ne bi­lo ka­kav kon­kre­tan skup po­li­tič­kih ide­ja. Nje­go­va po­li­tič­ka fi­lo­zo­fi­ja, za­be­le­že­na u nje­go­vim te­o­rij­skim go­vo­ri­ma, jed­na je pa­pa­zja­ni­ja ide­ja i u su­šti­ni ne­u­po­tre­blji­va kaoin­spi­ra­ci­ja za ne­ke bu­du­će sled­be­ni­ke.

Po­li­ti­ka je kom­bi­na­ci­ja lju­di i ide­ja. Ni­ka­ko, a na­ro­či­to ne iz per­spek­ti­ve sva­ko­dnev­nog po­li­tič­kog ži­vo­ta, ni­je po­želj­no ži­ve­ti u sve­tu ko­ji se sa­sto­ji is­klju­či­vo iz te­o­rij­skih ap­strak­ci­ja. Ali ne tre­ba,ipak,ići ni u dru­gu pa ma­kar i bo­lju kraj­nost. Po­li­tič­ke ide­je ima­ju svo­je po­sle­di­ce ko­je se­žu da­lje od iskre­no­sti, sna­la­žlji­vo­sti i pro­mu­ćur­no­sti kon­kret­nog po­li­ti­ča­ra ili nje­go­ve spo­sob­no­sti da pra­vi kom­pro­mi­se. Šta­vi­še, i naj­prag­ma­tič­ni­ji po­li­ti­čar če­sto ope­ri­še na ba­zi ne­ka­kvih ide­ja, sa­mo što one ni­su do kra­ja ar­ti­ku­li­sa­ne, još ma­nje pro­ve­re­ne ili iz­lo­že­ne su­du jav­no­sti. Što se vi­še i ono ma­lo ide­ja ko­je su ko­li­ko-to­li­ko uhva­ti­le ko­ren u po­li­tič­kom ži­vo­tu bu­du zlo­u­po­tre­blja­va­le, to su ma­nje šan­se da se to pro­me­ni.