Zavejana odgovornost

Ne pada sneg da pomori svet, već da svaka zverka pokaže svoj trag, kaže stara poslovica. I pade sneg. Posle nekoliko relativno toplih, sirotinjskih zima sa slabim snegom, sada ga je priroda južno od Beograda stovarila kao retko kada – i po dva metra na nekim mestima.

Ljudi i gradovi odsečeni su od sveta. I šta taj sneg pokaza? Da naša država, od Nemanjine 11, pa do poslednje opštine na jugozapadu Srbije, nije danima sposobna da se izbori sa njim i organizuje čišćenje puteva.

Ispade da je sneg krajem januara opet iznenadio državu i putare. Ali, koje? One koje je ta ista država pre koju godinu u privatizaciji, bez reda i poretka, prepustila privatnim gazdama.

Kad su jesenas štrajkovali zaposleni putari u Đuraškovićevoj Nibens grupi, koji je zbog ogromnih malverzacija mesecima u pritvoru, „Politika” je pitala nadležne – da li je srpska putna privreda sposobna da se izbori sa eventualnim snežnim padavinama? Ko će nam održavati puteve?

Dobili smo uveravanja da je sve pod kontrolom i da neko, ipak, bdi nad našom bezbednošću i sigurnošću. Ispalo je sasvim drugačije. Kolaps. Čak i sa Divčibara ljudi danima nisu mogli da siđu u dolinu. Bespomoćnost.

Neko će pomisliti da nam se sve to događa samo zbog privatizacije putarskih preduzeća i da je puka promena vlasnika uzrok naših nevolja sa snegom. Ne. Po sto puta – ne.

U Evropi, kojoj tako hrlimo, padaju svake godine i veći snegovi, a sa ulica i puteva čiste ih, uglavnom, ako ne i isključivo, privatne firme. Problem, dakle, nije u tome ko je gazda putarima, već ima li u zemlji reda – da svako radi ono za šta je plaćen.

A šta smo mi učinili? Prepustili puteve, putare i našu bezbednost na milost i nemilost tipovima sumnjivog poslovnog i ljudskog morala da rade šta im je volja sa preduzećima od javnog interesa i značaja bez ikakve odgovornosti. U pitanju su stotine hiljada kilometara puteva. Državu to kao da ne dotiče, iako bar milion i po vlasnika automobila pri svakoj registraciji vozila istoj toj državi plaća – putarinu.

Da li je ta suma dovoljna za održavanje i čišćenje sve rđavijih drumova, za ovu priču nije od presudnog značaja, ali građani ove zemlje treba da znaju za šta se ubiru velike pare i, konačno – da se bezbedno kreću putevima makar i po snegu.

A ne. U sveopštoj krizi odgovornosti i nekakvog zalaganja za tržišne slobode i privatnu inicijativu, država je zaboravila na kontrolu pravila igre – da onaj ko kupi preduzeće za puteve mora da joj i polaže račune. Jer, država – to smo mi. Njeni građani. Mi za njene poslove plaćamo poreze i razne takse. Imamo li pravo da od nje očekujemo protivusluge? Imamo. Pa gde su? Ko je zakazao?

Niko, međutim, od tih državnih činovnika zaduženih za putnu privredu i održavanje drumova i ne pocrvene od ovolike sramote. Ispade da je najaktivniji čovek za vanredne situacije policije – koji nas u vestima uredno obaveštava o broju smrznutih i spasenih iz dubokih smetova naše poslovične neorganizovanosti.