Za mnoge najbolji meč u istoriji

Kada se pominje istorija sporta, najčešće se misli na „stara, dobra” vremena. Tenis nema razloga za takvu nostalgiju, a hroničari trenutno najsrećnijeg sporta oštre pera, jer Novak Đoković iz dana u dan prekraja istoriju.

O najdužem finalu u istoriji grend-slem turnira, sat dužem od rekorda koji su postavili Ivan Lendl i Mats Vilander u Njujorku, 1988, sada govore mnogi, a među njima i tadašnji pobednik, a sada zvanični komentator Otvorenog prvenstva Australije.

Mats Vilander, vlasnik sedam grend-slem titula, bio je škrt u pohvalama, izjavivši da je bolji bio meč u kojem je Nadal pobedio Federera u pet setova, u finalu Vimbldona, 2009. Da li to znači da je Novakova pobeda na drugom mestu u istoriji grend-slem finala? Svejedno, ovo odricanje zvuči kao suzdržan, ali vrlo jasan kompliment.

Nisu svi srećni kao mi posle nedeljnog finala. Podrška koju je Đoković imao dok se penjao ka vrhu i stvarao novi rivalitet – sa Nadalom – sada dobija prizvuke straha da pravog rivalstva u tenisu više neće ni biti, da šestočasovna pobeda u Melburnu – možda i najveći podvig u istoriji sporta – može da ugrozi popularnost tenisa. Jer, čovek koji u roku od 54 sata može da igra gotovo 11 sati – sedam celih fudbalskih utakmica – i pobedi četvrtog, a zatim i drugog na svetskoj listi, mora da izaziva strah.

Međutim, epitet „najbolji meč u istoriji” ipak je izašao iz boce i teško se vraća. Na pitanje legendarnom Rodu Lejveru da li je ikada u dugoj karijeri video bolji meč, čovek čije ime nosi arena u kojoj je odigran 100. finalni duel u Melburnu, odgovorio je:

„Nikada. Ne tako dug meč, pod pritiskom od početka do kraja. Bila je to zadivljujuća količina divnih udaraca i dugih razmena. Oni su sebe doveli do vrhunca sopstvenih mogućnosti.”

Poslednji australijski velikan Leiton Hjuit, koji je Đokoviću uzeo set ove godine, bio je oduševljen:

„Zapanjujuće, mislim da reči to ne mogu da opišu. Videli smo sve emocije u svakom setu, tokom gotovo šest sati. Gladijatorska borba – zub za zub.”

Komentator ESPN-a nije okolišao, proglasio je nedeljni meč za prvi na listi nezaboravnih, najupečatljivijih finala u eri profesionalizacije grend-slem turnira, od 1968. Naredna tri mesta zauzimaju mečevi na Vimbldonu, u kojima je: Nadal pobedio Federera (2008), Borg Mekinroa (1980), a Ivanišević Raftera (2001). Na peto mesto je postavljena pobeda Agasija nad Medvedevom na Rolan Garosu, 1999.

Gotovo isti redosled daje Bi-Bi-Si, s tim što je na trećem mestu pobeda Lendla nad Mekinroom na Rolan Garosu, 1984, ispred Borgove.

To što je Novak u dva uzastopna grend-slem turnira – u razmaku od pet meseci preživljavanja titanski naporne sezone – uspeo da odigra dva istorijska meča, podvig je druge, trajnije vrste, iz kojeg može samo da se nasluti čemu je još dorastao i šta je sve prerastao. Setimo se, Đokovićevu polufinalnu pobedu u Njujorku, protiv Rodžera Federera, proglasila je organizacija teniskih profesionalaca (ATP) za ubedljivo najveći doživljaj sezone, a druge organizacije su isti meč nominovale za događaj 2011. u celokupnom svetskom sportu. Poslednja pobeda nad Nadalom pokazala je da Novak može i više od onog što je u septembru delovalo kao vrhunac.

I dok se vreme i istoričari budu usaglašavali oko konačnog mesta finala Melburna u teniskoj istoriji, Novak Đoković može da se odmara i sprema za gala predstavu u Londonu, 6. februara, na kojoj će nekadašnji vrhunski sportisti izabrati atletu 2011. Ako je do Melburna i bilo dilema da li u tajno glasanje mogu da se upletu razlozi zbog kojih srpski teniser ne bi bio izabran, više ih nema. Posle pečata na svoju novu ulogu u tenisu, stavljenog pobedom nad Nadalom ove nedelje, ništa više ne bi smelo da ospori činjenicu da je Novak Đoković najmoćniji sportista planete.

M. Kovačević