Tako nešto u Rusiji se već dogodilo

Za 4. februar u glavnom gradu Rusije najavljeno je održavanje protestnog marša pod nazivom „Za poštene izbore”. Za prvobitno planiranu trasu prolaska kolone demonstranata pored Kremlja nije dobijena saglasnost gradskih vlasti, ipak, na insistiranje organizatora, usaglašena je trasa do već poznatog Trga Balotnaja. Najnovija zbivanja u Moskvi pojedini eksperti porede sa „narandžastom revolucijom” 2004. u Kijevu, ili prvom od „obojenih revolucija”, 2000, protiv režima Slobodana Miloševića, u Beogradu. Međutim, to nije u potpunosti ispravno.

Kao prvo, ukrajinski Majdan (trg u centru Kijeva) kao i to što je srpska omladina zauzela skupštinu rezultat su prethodnih obimnih kampanja: višegodišnjih akcija demokratske opozicije „Ukrajina bez Kučme”, u prvom slučaju, i moralne učmalosti i demoralizacije nakon ratova u Srbiji, u drugom slučaju. Rusija je u dvehiljaditim, za razliku od susednih država, bila slučaj za sebe, centralizujući i stabilizujući sopstveni prostor posle „opasnih devedesetih”. A mitinzi i aktivnost opozicionara ograničavali su se akcijama uz učešće tek nekoliko stotina ljudi.

Drugo, planovi delovanja i srpskih i ukrajinskih revolucionara bili su jasno zamišljeni: vlada narodnog poverenja DOS ili kabinet ministara u senci u koje su ulazili svi glavni opozicioni lideri, za opoziciju je uobičajena praksa. Među ruskim opozicionarima uočljivo je odsustvo čak i najpribližnijih programa delovanja, što zaista iznenađuje, a što se objašnjava činjenicom da među njima i nema jedinstva.

Zasedanja organizacionog komiteta „Za poštene izbore”, koja je moguće pratiti na internetu u „on-lajn” režimu, puna su sporova i međusobnih objašnjavanja učesnika, a prisluškivani telefonski razgovori, koje prenosi rusko izdanje „Lajfnjuza”, sadrže solidnu količinu nesankcionisanih nepristojnosti, koje pomenuti upućuju jedni drugima. Upravo stoga, do sada, ništa nismo čuli o bilo kakvoj „vladi u senci” ruske opozicije. Teško da ćemo i čuti – u situaciji u kojoj je reč o slučajnom savezu ljudi, koje je, koliko juče, bilo nemoguće zamisliti zajedno u jednoj sali – a upravo tako možemo da okarakterišemo sastav pomenutog organizacionog komiteta.

Ipak, glavna razlika između ruskih „zimskih” protesta i srpske ili ukrajinske revolucionarne „jeseni” je – odsustvo zajedničkog vođe, pod čiji barjak bi bili spremni da stanu svi opozicionari.

Časopis „Tajms” objavio je na svojoj naslovnoj strani fotografiju poznatog blogera i advokata Alekseja Navaljnog, ukazujući na njega (kao na mogućeg vođu). Budimo iskreni, pomenuti mladi čovek (35 godina) svakako ima političku perspektivu, ali on je prilično neiskusan i mlad da bi već sada postao autoritet i pravi lider ruskog protesta.

Njega je moguće uporediti sa ukrajinskim kolegom – bivšim liderom mladih revolucionara i rukovodiocem „narandžaste” partije „Pora” („Vreme je”) Vladislavom Kaskivim (39) koji već godinu dana radi kao šef Državne agencije za investicije i nacionalne projekte u vladi Viktora Janukoviča, protiv kojeg je pre sedam godina pozivao narod da izađe na Majdan. Jedan od vođa nekada u Srbiji poznatog pokreta Otpor – Branimir Nikolić – skončao je mnogo tragičnije, obesivši se 2010, zato što, kako su kazali njegovi drugovi, „nije više mogao da trpi nepravdu”.

Za razliku od iskusnih Vojislava Koštunice ili Viktora Janukoviča, iza kojih je stajalo mnogo godina rada u državnom aparatu (prvi, poslanik parlamenta Srbije od 1990. do 1997. drugi, predsednik vlade Ukrajine 1999–2001), Aleksej Navaljni ne poseduje veliku političku težinu u očima svojih sledbenika. On može, jednostavno, da bude neko iza koga bi se krili drugi, ne tako prijazni ljudi. Na primer, ruski nacionalisti, na čijim marševima je gospodin Navaljni proteklih godina često učestvovao. Nacionalisti bi mogli Navaljnog da iskoriste kao privremenog predsednika vlade, jednako kao i, svojevremeno, boljševici Aleksandra Kerenskog koji je upravljao Rusijom od avgusta do novembra 1917, a da bi, potom, sami preuzeli vlast.

Tako nešto se već dogodilo.

Direktor Rusko-ukrajinskog informativnog centra, publicista i politikolog