Biti menadžerka u Srbiji

Savremene promene vode neminovno ka zatiranju porodice kao osnovne ćelije društva. Ta bolna činjenica, zajedno sa osamostaljivanjem i večitom borbom za egzistenciju na ovim prostorima, neminovno dovodi do sve većeg broja žena na menadžerskim pozicijama. Biti žena menadžer u Srbiji znači biti pionirka u mnogo čemu,uvek u raskoraku između tradicionalnog i urbanog. To, svakako, znači da je ona stalno pod prismotrom i mora da bude uvek budna i na oprezu.

Postoji velika razlika u eksternom i internom odnosu prema ženi na poziciji.Na samom tržištu je jednostavnije, žena lakše otvara mnoga vrata i uz manje prepreka stiže tamo gde je naumila. Žene je saučesnički podržavaju, a muškarci joj se dive. Onog trenutka kada pregovori započnu, tu nestaju razlike među polovima, stupa na scenu poštovanje pozicija i sposobnosti pregovaranja, a preovlađuju interesi kompanija. Kasnije, na neformalnom delu, opet ona je opet – žena. U tom smislu u Srbiji je isto kao i na Zapadu.

Nakon iskustva na vodećim pozicijama u četiri kompanije, sigurna sam da je interni odnos prema ženi menadžeru upravo ono što čini razliku između Srbije i ostatka sveta. Unutar samog preduzeća skriveni su problemi za ženu na poziciji.

Predrasude o ženama i njihovim sposobnostima su jako izražene, kao i otpor muškaraca da im žena bude šef. Konflikti počinju od surevnjivosti koleginica, preko smicalica kolega na nižim pozicijama, pa do mobinga onih iznad, koji obično usledi nakon pokazanih rezultata. Žena menadžer je pod lupom više nego bilo ko drugi, ona nema prava na slabost,ne prašta joj se ni najmanja greška.

U osnovi ovog problema je ukorenjeno shvatanje da žena ne može da vodi posao kao muškarac. Rekla bih da je ovde reč o tradicionalnom balkanskom sistemu vrednosti koji osporava ne samo jednakost, već i sposobnost žene da obavlja svoje dužnosti na visokom profesionalnom nivou. Time se ona dovodi u situaciju da se bori za poštovanje koje joj po stručnosti i efikasnosti pripada. Aautoritet stalno i iznova dovodi u pitanje.

Žene menadžeri u Srbiji još uvek imaju niže plate od muškaraca za iste pozicije. Dame masovnije ostaju bez posla u tranzicionim i kriznim previranjima,a muškarci, po pravilu, uvek imaju prednost pri zapošljavanju na višim pozicijama. Činjenica je, takođe, da je u našoj zemlji mnogo manji broj žena koje upravljaju kompanijama sa velikim kapitalom, nego što je to slučaj na Zapadu.

Kada su u pitanju veštine i stilovi vođenja, teško je u Srbiji iskoristiti prednost žena. U našim kompanijama, njima se pre poverava da se bave razvojem veština zaposlenih, one biraju razumevanje i motivaciju pre nego strogi hijerarhijski stil čvrstih principa. Timska orijentacija i fleksibilnost u prihvatanju promena su, ipak, na strani žene.

Tradicionalna Srbija podrazumeva da je žena ta koja vodi brigu o domaćinstvu i za nju je, kada je na nekoj višoj poziciji,izuzetno zahtevno uspostavljanje ravnotežeizmeđu posla i porodice. Ovaj problem uglavnom rešava kraćim snom, pasmo često u prilici da vidimo premor na licima srpskih menadžerki.

Muško-žensko menadžerski timovi pravi su način da se prevladaju predrasude, ali i da kompanija najbolje iskoristi svoje vrhunske kadrove. Naravno, tada mora da se zna ko je vođa tima. Ako je to žena, priča se ponavlja...

Srbija koja prati zapadne trendove, ali samo u formi, još uvek je nespremna da prihvati jednakost polova u poslu, da iskoristi prednosti različitosti, da svoje vrhunske menadžere pusti da pariraju strancima koji polako preuzimaju primat u najvećim kompanijama.

A suština je jednostavna – rezultat. Žene, koje po pravilu moraju da se suoče sa kućnim i porodičnim obavezama, sa frizurom i poslovnim autfitom, često i sa podsmešljivim i provokativnim pogledima muških kolega, ipak ih postižu. I dok je rezultata i promućurnih poslodavaca, žene će postavljati standarde i dizati lestvicu.

Autorka jepomoćnica direktora Tim-Izolirke Šid