Život na ivici

Ljuti smo, mnogo smo ljuti. Siromašni, uvređeni i očajni, živimo na ivici. Unutra, prazni novčanici i gomila neplaćenih računa. Napolju, ledeno doba. Ne igra Nole svaki dan po šest sati, da nam lakše prođe dan.

Imamo bele šengene, ali nemamo pare da otputujemo preko granice. A i šta ćemo tamo. Ako je tačno da je moderni svet odavno na ivici ekonomske provalije – a jeste, zar je rešenje da tražimo posao u Grčkoj ili bolji život u Italiji? Od samih sebe pobeći ne možemo, zašto onda da se trošimo.

Ali ovde čovek ponekad pukne. Rastrojen i opasan, ljuti čovek iz Guče izabrao je očajnički potez. Upao je u policijsku stanicu na Čukarici i kao taoce, sa bombama i pištoljem, držao trojicu inspektora. Doživeo je pre nekoliko godina nepravdu, uleteli su mu u kuću, pretukli ga i opljačkali. Čekao je pravdu i nije je dobio, pa je otišao, da je pronađe sam.

Sindrom kratkog fitilja je proradio i Blažimir, tako se zove, napravio je belaj. I, šta je time dobio? Navukao je sebi još veću bedu na vrat. Zaglaviće robiju ili će, umesto u ćeliji, provesti izvesno vreme na kauču. Zacementirao je svoju sudbinu, a pravdu nije našao.

Nevolja je što smo, potencijalno, svi mi Blažimir. Nesrećni, ranjeni, mali ljudi, koji žive u kamijevskom svetu u kom nedostaju samo tipovi koji će jednog tmurnog dana zakucati na vrata, pročitati nam presudu, izbaciti nas iz rođenog stana i gurnuti u ambis.

Čak su i političke elite izgubile volju da nam obećavaju vedru sliku Srbije, što se posle izbora pretvara u komediju. Biće nam, dakle, još gore. Ta vrsta defanzive i pakovanja crnih misli u mašnicu, jeste zapravo slika sveopšteg stanja našeg duha, jedna vrsta kolektivne neuroze. Iako srpska narodna kletva fatalističkog pravca poručuje „da uvek može gore”, glavešine su nas zaista smračile svojim proročkim fatalizmom, mada tu pre ima nemoći i nedostatka ideja, nego zle namere.

Političke elite nam ne valjaju, ti nas neće izvući sa ivice provalije, osim što će se potruditi da, kad budemo padali zajedno, oni ipak padaju nešto sporije, pa da se opet izvuku i tresnu u nas, narodni dušek.

Zato, vi ljuti i prevareni, manite se jalove destrukcije koja troši energiju i muti razum. Upotrebite je na strani svetle strane moći, pa kao tranzicioni vitezovi džedaji, sredite najpre svoj život. Ako imate neki plac ili imanje, svratite tamo, sredite baštu. Zakup tezge na Bajloniju je oko 300 dinara, imaćete malu zaradu, ali tako se počinje. Umesto da svake večeri plačete nad svojom nesrećnom sudbinom, za 10 godina imaćete bar dve prodavnice.

Ako želite brz uspeh, idite u neku stranku i potpišite pristupnicu. Usput na nekoj tezgi kupite i džepno izdanje Geteovog „Fausta”. Nije skupo, svega 100 dinara, ali će valjati, kada izgubite miran san.