Lopata više nije vaspitna alatka

Crna Reka kod Tutina – „Ovde se spava mirno, ne štrecamo od iznenadnog dolaska automobila, prisilne naplate dugova... A, nije to samo lečenje od heroina već i od razorenih ljudskih osobina, radi se na jačanju karaktera, učenju radnim navikama, razumevanju i privrženosti veri... Tako postaješ novi čovek, a ne samo, kao u drugim, naročito zdravstvenim ustanovama, da te brzo spuste sa heroina, a ostaješ osoba istog karaktera i kad izađeš opet po starom...“

Ovako višemesečni „pacijenti“ Radisav Zejak iz Kule i Edvard Stanimirović iz Lazarevca opisuju sadašnju situaciju u crnorečkom kampu za lečenje narkomana, smeštenom u planini, blizu poznatog manastira i mesta Ribariće, a između Novog Pazara i Tutina.

Reč je o onom kampu koji je, u jesen 2009. godine, bio pri zatvaranju. Zbog neprimerenih metoda lečenja, gde je i lopata bila često vaspitno sredstvo, podigla se tada velika buka, umešali su se i nadležni državni organi, pa su se neki „vaspitači“ našli pred sudom, a većina štićenika, kojih je bilo oko stotinu, kamp je napustila.

– Bez obzira na to što su mnogi od nadležnih tada zagovarali zatvaranje kampa, uspeli smo da povratimo život u njemu – kaže novoimenovani upravnik, sveštenik Dejan Jakovljević.

– I, sada ovde nema stotinu već pedeset štićenika, jer smo to odredili i kao optimalni kapacitet. Naime, zarad boljeg komfora, proširili smo sobe i prostorije za ostale aktivnosti – ističe Jakovljević.

On nam je još dodao da su u kampu opremljene radionice za bravariju, stolariju i farbanje, a postoje prostorije za bilijar, stoni tenis, stoni fudbal, teretana... Od proleća počinje da se radi na uređenju terena za fudbal i košarku.

– Pored toga – objašnjava upravnik Jakovljević – proširićemo štalu tako da pored koza i svinja, koje sada gajimo, planiramo da nabavimo i krave i da posle ubrzo otvorimo mlekaru, budući da pekaru već imamo. No, to su tehničke stvari. Najvažnija je terapija, koju organizujemo kao grupnu za sve i po kućama, kojih je ovde pet, a radi se o razgovorima u smislu dijaloga članova tih manjih grupa međusobno i s vaspitačima. Trudimo se da sve to obavljamo i uz povremenu pomoć adekvatnih stručnjaka – tvrdi Jakovljević.

Ovde nema tačno utvrđene cene za boravak i lečenje već je ona pitanje dogovora sa porodicama i zavisi od njihove situacije pa se ona kreće od besplatnog boravka do 350 evra mesečno. Drugih prihoda kamp nema, ni od donatora, ni od crkve ni od države...

A, kada će ko kamp da napusti pitanje je isključivo volje porodice i lečenog. Onaj ko istinski želi izlečenje ovde obično ne boravi manje od oko dve godine, a takvih je, kako su nam kazali, priličan broj. Nije malo ni onih zavisnika od droge koji čekaju na prazno mesto, odnosno privremeni boravak i lečenje u crnorečkom kampu, do koga je i ovih dana nedavno asfaltirani put dobro očišćen i prohodan.

----------------------------------------------

Bivši vaspitači na sudu

U sadašnjem kampu u Crnoj Reci više nema osoba koje su ranije sprovodile prilično surove metode lečenja. U ovom kampu nije ni bivši upravnik Branislav Peranović protiv koga je pokrenut sudski postupak. Takođe, sudski postupak se još vodi i protiv jednog saradnika i jednog od lečenih narkomana, koji su bili „desna ruka“ upravniku Peranoviću.