O Kolarcu pre Kolarca

Ovu našu priču o beogradskoj dvorani sa „biografijom” za poštovanje završićemo onim što je starije od ovih 80 godina, čija je proslava sutra, i onim što će se tek desiti. Dakle, malo i o predistoriji ovog kultnog mesta u kulturnom životu prestonice, o Kolarcu pre Kolarca, ali i o tome šta toj kući budući dani (do)nose. 

Počnimo od onoga bez koga ove priče ne bi ni bilo – od Ilije Milosavljevića, sina abadžije iz Kolara, kod Smedereva, koji će jednom i imenom postati Kolarac. Obdaren retkim trgovačkim i drugim talentima te vrste, on će se sve više i više ekonomski uzdizati, a jednoga dana taj bogati čovek će plodove svog uspeha deliti sa narodom i – njemu ih ostaviti. Kada mu je umrla obožavana supruga, a kako dece nisu imali, Kolarac je ubrzo osnovao Književni fond sa svojim imenom. Posle, pred kraj života (1878), u svom testamentu, sačinjenom „pri zdravom razumu i čistoj svesti”, on zahteva da se od svih njegovih imanja obrazuje fond iz koga će se vremenom podići univerzitet, ili universitet, kako ga on i drugi u to vreme nazivaju.

Posle smrti, u ostavštini Ilije M. Kolarca bila je imovina procenjena na jedan milion u zlatu plus 20.000 dukata u gotovini. Ali, kako to često biva, takav testament nije se dopao nekima iz njegove „ožalošćene porodice” (pre svega dvema sinovicama) i – sudovi su radili svoje, a fondovi čekali na njihove ne baš brze presude. Ko zna, da tog sudovanja nije bilo, možda bi ova Kolarčeva zadužbina, koju obično Kolarcem zovemo, bila još starija i slavila neke druge jubileje.

Vera Stojanović, direktorka Centra za muziku u pomenutoj ustanovi, očigledno dobro upućena u istoriju ovih dešavanja, priča nam kako je današnji Trg republike, a nekad Knežev trg, većim delom bio u posedu ovog dobrotvora:  

– Tu se nalazila i kafana „Kolarac”, zatim porodična kuća, koja je jedno vreme bila i Austrijski konzulat, i pošta u kojoj je pozvonio prvi telefon u Srbiji. U kafani je postojao i jedan bogat kulturni život, što na njihovoj pozornici, što na bioskopskom platnu.

Fino je to mesto bilo, moguće je da je tu svratio i čuveni  indijski pesnik Rabindranat Tagore, kada je 1928. bio u kratkoj poseti Beogradu, jer se u to gostovanje uključila i Kolarčeva zadužbina. Međutim, kako je grad menjao svoje lice došao je trenutak da se „našminka” i Knežev trg, na kome su već reprezentativne zgrade Narodnog pozorišta i današnjeg Narodnog muzeja. Tamo pred rat, Beograđani su poželeli neku drugačiju panoramu trga i okoline, sa novim zdanjima, delom i sa kulturnom namenom, pa je u tom smislu raspisan i nikad nerealizovani konkurs. Uskoro je došao rat, pa ono što sam grad nije porušio srušili su u aprilu 1941. nemački avioni. Zajedno sa čuvenim „Kolarcem”. Posle rata pojavio se i ovaj ugostiteljski „imenjak”, u najbližem susedstvu Zadužbine, u Knez Mihailovoj ulici.

Od Mirjane Lazarević, urednice programa Centra za muziku, čujemo i o nekim aktuelnostima i novostima koje se ovde spremaju. U njihovoj prvoj programskoj liniji ostaju publici već dobro poznati „Velikani muzičke scene”, kakvi su i dvojica violinista – Nemanja Radulović i Robi Lakatoš – gosti ovoga vikenda na proslavi jubileja ove kuće.

Posle uspešnog starta projekta „Kako slušati koncerte”, to jest „Male škole bontona” (za decu od pet do 10 godina) za obrazovanje i stvaranje nove publike, sprema se i škola za odrasle, one koji su u mladosti svirali... pa bi ponovo. U planu su i novi ciklusi, možda i „Metropliten uživo”, te nove komunikacije sa publikom, blagajna onlajn... Kolarac za neke nove decenije.