Dosledno i duhovito

"Laka konjica" savremenog slovenačkog pisca Draga Jančara je autentična, umereno crnohumorna drama koja se na jasan, promišljen, jednostavan i blago ironičan način bavi problemom izrazite dominacije materijalnih principa u savremenim društvima, i posledicama sticanja enormnog bogatstva i slave (drastičan gubitak identiteta pojedinca, razaranje porodice, prijateljstava, profesionalne etike, itd).  

Predstava reditelja Milana Karadžića ostvarena je ozbiljno, tačno i precizno, u okvirima realizma koji u nekoliko navrata puca, ustupajući mesto karikaturalnom izrazu koji je u tim pojedinim momentima vrlo funkcionalan. Scena predstavlja unutrašnjost seoske crkve, gde se radnja dešava (scenograf Geroslav Zarić). Milutin Mima Karadžić igra protagonistu Maksa, bogatog i moćnog biznismena koji je prezasićen permanentnim i bezglavim jurenjem za novcem i ženama, zbog čega napušta taj život i smisao pokušava da pronađe u izolaciji i miru crkve. Karadžićeva realistička igra je fokusirana na predstavljanje tog specifičnog umora i rezigniranosti, ali i instinktivne potrebe za pronalaženjem smisla življenja, izvan pandemonijuma radikalne materijalnosti.

Srđan Timarov energično nastupa u ulozi preoštrog, neurotičnog, beskompromisno surovog Maksovog poslovnog partnera Bena. Timarov ga igra grčevito, ne praveći od njega karikaturu, iako se na trenutke veoma bliži stilizaciji; ovo realističko oblikovanje čini ga uverljivijim i, suštinski, tragičnim likom. Sa druge strane, Milica Zarić igra Maksovu ženu Helenu kao karikaturu: glumica se plastično, teatralno kreće, govori previše piskavo i iritantno. Ova izveštačenost je efektan način da se predstave odvratna razmaženost, proračunatost i lažljivost, koje definišu lik Helene. Zorana Bećić oblikuje lik Marjane koja restaurira freske u crkvi, kao iskreno srdačnu, milu i jednostavnu. Njena blagost naročito dolazi do izražaja u scenama sa Helenom i Livijom – Benovom ženom (Ljubinka Klarić), dve licemerne, koristoljubive, nafrakane kalašture. Milan Čučilović igra župnika kao strogog, skoro beživotno čvrstog, Marko Živić pritajeno nasilnog Dolhara, a Petar Benčina jezivo, mehanički hladnog Tonija.

Produkcija "Lake konjice" je sveobuhvatno uspešan potez Beogradskog dramskog pozorišta, jer je reč o predstavi koja se dosledno, i surovo i duhovito, bavi aktuelnim društvenim problemima, korupcije, opšteg beščašća, i sumanute, divljačke borbe za osvajanje finansijske moći; sa druge strane, "Laka konjica" pokreće i niz univerzalnijih pitanja, o relativnosti materijalnih vrednosti, odnosu prema religiji, njenom simboličkom predstavljanju, kao i o neiskorenjivoj potrebi za ljubavlju i duhovnim mirom koji, na kraju, i u predstavi, ipak esencijalno opstaju, uprkos brutalnom razrešenju glavne priče.